Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija), sa predlogom da se ravizija smatra dozvoljenom i usvoji.

Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), u vezi s odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o kome odlučuje Vrhovni sud, ceneći da li postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao razloge za taj vanredni pravni lek u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, po nalozima Osnovnog suda u Kragujevcu tužilac je izvršio ekonomsko-finansijsko veštačenje i sačinio nalaz i mišljenje u u predmetima P 8175/16, P 7329/15, P 9885/15, P 4536/15, P 9005/15, P 9378/15 i P 5664/17, uz koje je priložio fakture na iznose od po 7.000,00 dinara, koji su mu svi isplaćeni iz predujma koji su, po nalogu suda, uplatili tužioci u tim predmetima. Rešenjima suda pred kojim su navedeni postupci vođeni, naloženo je ovde tužiocu da dopuni svoje nalaze i mišljenje. Tužilac je u svim navedenim predmetima sačinio dopunski nalaz i mišljenje, dostavivši u svakom od njih predračun na iznos od 3.500,00 dinara na ime troškova i nagrade za dopunsko veštačenje. Tužiocu nisu plaćeni iznosi potraživani ovim predračunima, niti je sud nalagao tužiocima u označenim predmetima da uplate predujam za dopunsko veštačenje ni izvršio tužiocu isplatu po ispostavljenim predračunima za dopunski nalaz i mišljenje.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a drugostepeni tu odluku potvrdio, primenom odredaba čl. 172. stav 1, 277. stav 1. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i čl. 4, 17, 28. i 30. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima.

Po oceni Vrhovnog suda, osporena odluka nije pravilna.

Zakonom o obligacionim odnosima - ZOO, odredbom člana 172. stav 1, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Prema članu 6. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/08... 76/21), važećeg u vreme ispostavljanja navedenih predračuna, za štetu koju sudija preuzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Isto je predviđeno odredbom člana 7. stav 1. važećeg Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 10/23).

Odredbama ZPP, pored ostalog je propisano: da je stranka koja predloži izvođenje dokaza dužna da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će da nastanu povodom izvođenja dokaza (član 152. stav 1); da će sud, ako izvođenje dokaza predlažu obe stranke, odrediti da iznos potreban za podmirenje troškova polože obe stranke na jednake delove, a ako je izvođenje dokaza određeno po službenoj dužnosti, odrediće da iznos položi stranka na koju pada teret dokazivanja činjenice o kojoj se izvodi dokaz (član 152. stav 2); da sud izvodi dokaz veštačenjem ako je radi utvrđenja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 259); da veštak ima pravo na naknadu putnih troškova i troškova ishrane i smeštaja, u skladu sa posebnim propisom, na izgubljenu zaradu i troškove veštačenja, kao i pravo na nagradu za izvršeno veštačenje (član 268. stav 1); da se u pogledu naknade troškova i nagrade veštaka shodno primenjuju odredbe člana 258. stav 2. i 3. tog zakona (član 268. stav 2); da stranka koja je predložila veštačenje ili ako je sud naložio stranci da snosi troškove veštačenja određenog po službenoj dužnosti, plaća naknadu i nagradu veštaka, a o izvršenom plaćanju podnosi dokaz sudu u roku od osam dana od dana uplate (član 268. stav 3); da pisani nalaz veštaka, pored podataka o tome gde i kada je izvršeno veštačenje, licima koja su prisustvovala veštačenju i licima koja nisu prisustvovala, a uredno su pozvana i priloženoj dokumentaciji, mora da sadrži i obrazloženje sa navedenim činjenicama i dokazima na kojima je nalaz zasnovan i stručno mišljenje (član 270. stav 3); da će sud, ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji je nejasan, nepotpun ili protivrečan sam sebi, da naloži veštaku da dopuni ili ispravi nalaz i mišljenje, i odredi rok za otklanjanje nedostataka, odnosno pozvaće veštaka da se izjasni na ročištu (član 270. stav 4). Prema odredbama člana 258. st. 2. i 3. ZPP, koje se shodno primenjuju na naknadu troškova i nagradu veštaka, veštak treba da zahteva naknadu troškova i nagradu odmah po saslušanju, a sud će u rešenju kojim se određuju troškovi veštaka odlučiti da se određeni iznos isplati iz položenog predujma, a ako predujam nije položen, naložiće stranci da određeni iznos plati veštaku u roku od osam dana.

Pravilnikom o naknadi troškova u sudskim postupcima („Službeni glasnik RS“, br. 9/16... 13/20), veštaku je, pored troškova, priznato i pravo na nagradu (član 17), koja se ostvaruje na njegov zahtev (članovi 31. i 32) i propisan je način određivanja nagrade (član 18).

U konkretnom slučaju, tužilac je određen za veštaka u sporu o novčanom potraživanju po osnovu naknade za nezaposlenost, kao jednog od prava propisanih članom 64. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 36/09... 38/15). Predmet veštačenja bilo je postojanje eventualnih razlika između naknada koje su tužiocima u navedenim sporoovima bile isplaćene tokom određenih vremenskih perioda i naknada obračunatih u skladu sa čl. 69. i 70. navedenog zakona. Veštačenja su određena u skladu sa članom 259. ZPP, a troškovi tih veštačenja isplaćeni su iz predujma koje su položile stranke koje su izvođenje tih dokaza predložile, saglasno članu 152. stav 1. i članu 258. stav 3. u vezi s članom 268. stav 2. ZPP.

Dopunsko veštačenje određeno je na osnovu člana 270. stav 4. ZPP, a ne po službenoj dužnosti u smislu člana 152. stav 2. istog zakona, u kom slučaju bi postojao propust suda da naloži tužiocima u tim sporovima da polože iznose potrebne za podmirenje troškova dopunskih veštačenja, odnosno da posebnim rešenjem u skladu sa članom 258. stav 3. u vezi člana 268. stav 2. ZPP naloži toj stranci da sudskom veštaku (tužiocu u ovom sporu) isplati određeni iznos na ime nagrade za dopunu veštačenja. Dopunskim nalazima utvrđeno je da ne postoji novčano potraživanje tužilaca, što je moglo biti utvrđeno i prilikom izrade osnovnih nalaza u tim sporovima da je tužilac primenio i u tim nalazima prikazao i metodologiju na osnovu koje se činjenica bitna za pravilnu primenu materijalnog prava u tim sporovima – postojanje razlike između isplaćene i pripadajuće naknade, u potpunosti razlikuje od iste te činjenice utvrđene prilikom osnovnog veštačenja. Zbog toga se dopunskim veštačenjem ispravljaju nedostaci osnovnog veštačenja, tako da njegove troškove ne moraju da snose tužioci u tim sporovima, a ne postoji ni obaveza tužene Republike Srbije da naknadi tužiocu troškove takvog dopunskog veštačenja kao materijalnu štetu, prouzrokovanu nezakonitim i nepravilnim radom sudije, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi s članom 6. stav 1. ranije važećeg Zakona o sudijama, odnosno članom 7. stav 1. važećeg Zakona o sudijama.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tužena je uspela u postupku i zato ima pravio na naknadu troškova celog postupka u iznosu od 110.250,00 dinara, od čega po 9.000,00 dinara za sastav šest obrazloženih podnesaka, 13.500,00 dinara za zastupanje na jednom održanom i 6.750,00 dinara za zastupanje na jednom neodržanom ročištu i po 18.000,00 dinara za sastav žalbe i revizije. Zbog toga je, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi s članom 153. stav 1. i 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković