Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavu prvom izreke i usvajajućem delu stava drugog izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti druga bitna povreda odredaba parničnog postupka koja bi mogla biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 13.08.2014. godine na poslovima ... . Tuženi je 27.05.2020. godine doneo rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom i određeno je da ima pravo na isplatu otpremnine u iznosu od 73.261,12 dinara. Iz obrazloženja ovog rešenja proizilazi da je tužiocu otkazan ugovor o radu u skladu sa odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, da je prestala potreba za njegovim radom, da poslodavac nije mogao tužiocu da obezbedi drugi posao koji bi odgovarao njegovoj ili nižoj stručnoj spremi, a kao razlog je naveden smanjeni obim poslovanja zbog loših poslovnih rezultata. Tužiocu je isplaćena otpremnina. Na radnom mestu na kojem je tužilac radio kod tuženog posao su obavljala dva izvršioca. Visinu naknade štete koja je umesto vraćanja na rad dosuđena tužiocu prvostepeni sud je dosudio u vrednosti 9 neto zarada iz ugovora o radu, dok je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je u ovom delu delimično usvojio tužbeni zahtev i dosudio naknadu u visini od 5 neto zarada iz ugovora o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito, jer je ovo rešenje doneto suprotno odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Naime, u situaciji smanjenja obima posla i broja izvršilaca na istom radnom mestu, što je ovde slučaj, poslodavac je dužan da primeni kriterijume za procenu rada svih zaposlenih i da nakon toga utvrdi koji će od zaposlenih biti proglašen tehnološkim viškom. Obaveza primene kriterijuma za određivanje viška zaposlenih zbog smanjenog broja zaposlenih na istom radnom mestu postoji za sve poslodavce, čak i i u situaciji kada poslodavac nema obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih iz člana 153. Zakona o radu. Dakle, tuženi je bio dužan da poštuje svoje obaveze koje proizile iz Zakona o radu, što podrazumeva da je tuženi kao poslodavac bio dužan da pre donošenja odluke o višku zaposlenih izvrši individualno vrednovanje i rangiranje oba zaposlena koja su radila na istom radnom mestu, a potom da to konkretno navede i obrazloži u osporenom rešenju o prestanku radnog odnosa tužiocu, saglasno članu 185. stav 1. Zakona o radu, a što je izostalo. Kako tuženi u postupku davanja otkaza nije primenio kriterijume i obrazložio razloge zbog kojih je tužilac proglašen viškom zaposlenih, to je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, nasuprot navodima revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu da je tužiocu nezakonito otkazan ugovor o radu, osnovan je zahtev tužioca da mu tužena umesto vraćanja na rad naknadi štetu u visini 5 neto zarada utvrđenih iz ugovora o radu, saglasno članu 191. stav 5. Zakona o radu, i visina duđene naknade pravilno je određena prema svim okolnostima konkretnog slučaja.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom člana 150, 153. stav 1, 154. i 163. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković