Vrhovni sud je ispitao presudu u pobijanom delu u smislu odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. Zakona o paričnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su prihvatljivi revizijski navodi da je drugostepeni sud počinio relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka tako što je činjenično stanje utvrdio na osnovu nalaza veštaka poljoprivredne struke Valentine Šekularac. Naime, tužilac je u tužbi predložio izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost visine sporne štete ( član 192. stav 1. ZPP), veštak je nalaz i mišljenje izradila u skladu sa zadatkom iz rešenja prvostepenog suda ( član 269. ZPP), a na okolnosti na koje je ukazano rešenjem drugostepenog suda prilikom ukidanja prvobitno donete prvostepene presude ( član 398. stav 2. ZPP), pa se neosnovano revizijom ukazuje da veštak Valentina Šekularac nije mogla da za potrebe veštačenja koristi javno dostupne podatke vezane za registraciju poljoprivrednog gazdinstva tužioca u vreme štetnog događaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporna šteta je posledica sudara motocikla kojim je upravljao tužilac (rođen 1971. godine) brzinom većom od dozvoljene i neregistrovanog traktora kojim je upravljao tuženi na dan 29.06.2008. godine. U ovoj saobraćajnoj nezgodi tužilac je zadobio povrede koje su rezultirale amputacijom noge. Kao posledica nezgode životna aktivnost tužioca umanjena je za 80%, a zbog potpunog gubitka radne sposobnosti ostvario je pravo na invalidsku penziju 06.04.2009. godine. Tuženi je zbog svojih propusta u saobraćaju pravnosnažnom presudom krivičnog suda od 03.12.2009. godine oglašen krivično odgovornim za krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen. U prethodno vođenom parničnom postupku tuženi je pravnosnažnom presudom od 06.04.2011. godine obavezan da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u vidu fizičkih bolova, straha, duševnih bolova zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, kao i članovima njegove porodice – tadašnjoj supruzi, troje dece i roditeljima nematerijalnu štetu zbog naročito teškog invaliditeta tužioca. U tom postupku utvrđeno je da je doprinos tužioca nastanku štete koja je posledica nezgode 90%, pa je tuženi obavezan na isplatu u visini od 10% punih iznosa naknada. U vreme saobraćajne nezgode tužilac je imao registrovano poljoprivredno gazdinstvo, u okviru koga je obrađivao 32,06 hektara poljoprivrednog zemljišta (12,78 hektara u vlasništvu i 19,43 hektara u zakupu) sopstvenom mehanizacijom. Bio je oženjen i imao troje dece koje je izdržavao, a nakon nezgode zasnovao je drugi brak u kome mu je rođeno još jedno dete. Osim poljoprivrede tužilac se bavio i uzgojem svinja, za koje potrebe je u dva navrata podizao kredite. Nakon gubitka radne sposobnosti, zbog obaveze izdržavanja dece, nije bio u mogućnosti da vraća dospele anuitete kredita dobijenih za uzgoj svinja, pa je u toku 2011. i 2012. godine prodao svo poljoprivredno zemljište koje je imao u svojini, 2015. godine traktor, a 2018. godine i svoju suvlasničku pripadnost na porodičnoj kući u ... . Polazeći od punih iznosa čiste zarade koju je tužilac ostvarivao od registrovane delatnosti u vreme saobraćajne nezgode, sud do priznavanja prava na invalidsku penziju utvrđuje izgubljenu zaradu, odnosno nakon toga do presuđenja razliku očekivane zarade i isplaćenih iznosa invalidske penzije, kao i da 10% ukupne dospele materijalne štete koju je tužilac pretrpeo do presuđenja iznosi 1.306.565,32 dinara, a buduće po redovnom toku stvari mesečno 7.431,27 dinara. Prema redovnom toku stvari tužilac bi ostvario pravo na starosnu penziju 14.04.2036. godine.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica, drugostepeni sud pozivom na odredbe članova 189. st. 1. i 3. i 188 Zakona o obligacionim odnosima nalazi da je tuženi prema obimu svoje odgovornosti od 10% u obavezi da tužiocu naknadi utvrđeni iznos na ime dospele materijalne štete, kao i da mu ubuduće plaća iznose mesečne rente.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud na osnovu neposredno izvedenih dokaza na održanoj raspravi utvrdio sve bitne činjenice od značaja za odluku o postavljenom zahtevu, te je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (član 189. stav 1.); pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.); ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povrećenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195. stav 2.); novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi šta drugo (član 188. stav 2.).

Na osnovu nalaza veštaka poljoprivredne struke Valentine Šekularac sud je utvrdio prihode koje je tužilac, u životnoj dobi od 37 godina u vreme saobraćajne nezgode ostvarivao u okviru registrovanog poljoprivrednog gazdinstva. Visina ovih prihoda utvrđena je na osnovu raspoložive službene dokumentacije vezane za registraciju poljoprivrednog gazdinstva, uz uvažavanje svih parametara koji opredeljuju visinu realno očekivanih prihoda, u skladu sa nalogom drugostepenog suda iz rešenja od 02.09.2020. godine, kojim je ukinuta prvobitno doneta prvostepena presuda u ovoj parnici i naloženo ponovno postupanje i utvrđenje bitnih činjenica. Činjenično je razjašnjeno, a revizijom se ne dovodi u sumnju da je tužilac kao posledicu saobraćajne nezgode u potpunosti izgubio radnu sposobnost, pa kada se štetni događaj desio u vreme kada je on bio kreditno zadužen zbog uzgoja svinja i imao obavezu izdržavanja maloletne dece, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je za odluku merodavan izgubljeni prihod prema prilikama u vreme nezgode, pošto je naknadna prodaja imovine posledica nezgode i ne utiče na sporno pravo tužioca. Naime, tužilac je u momentu nezgode bio kreditno zadužen i imao obavezu izdržavanja dece, pa činjenice da on nakon nezgode nije mogao da radom u poljoprivredi ostvaruje prihode kojima bi izmirivao ove obaveze, kao i da je u svrhu ispunjavanja ovih obaveza od 2011. do 2018. godine prodao nepokretnu imovinu i traktor, ne vode zaključku da je sam sebe doveo u situaciju da propuštanjem izdavanja zemljišta u zakup ostvaruje prihode i na taj način postupio protivno zabrani prouzrokovanja štete iz člana 16. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac zbog potpune nesposobnosti za rad, nakon ostvarene invalidske penzije do sticanja uslova za starosnu penziju 14.04.2036. godine, gubi zaradu u visini razlike očekivanog prihoda i mesečnog iznosa invalidske penzije koju prima, tuženi je prema obimu svoje odgovornosti obavezan na isplatu 10% navedene razlike, pa se neosnovano revizijom ukazuje da nema uslova za dosuđenje novčane rente za period nakon presuđenja.

Povodom istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud ukazuje i da je tužiocu u vreme podnošenja tužbe 17.01.2013. godine pripadalo pravo da zahteva ispunjenje sporne obaveze sudskim putem. U konkretnom slučaju je po odredbama člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbi člana 103. stav 4. i člana 297. stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 85/05 i 107/05) merodavan rok od 5 godina, koji se računa od nastanka štete i taj rok u vreme podnošenja tužbe nije istekao.

Pravilno je odlučeno i o parničnim troškovima na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 3. i 154. ZPP, pošto zbog dela tužbenog zahteva za isplatu kapitalizirane rente i zakonske zatezne kamate na glavnicu koji je odbijen nisu nastali posebni troškovi.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke Vrhovnog suda, pa je na osnovu odredbi člana 165. stav 1. i 154. ZPP odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković