Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac Z.M. - advokat M.J., zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. u vezi stava 4. ZKP), konkretno zbog povrede odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 7. i člana 439. tač. 3. i 4. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da se pravnosnažna rešenja pobijaju i zbog povrede iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijana rešenja i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je zahtev podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti, u delu koji se odnosi na povrede odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 7. i člana 439. tačka 3. ZKP je neosnovan, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu odredbe člana 74. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepeni sud u toku postupka povredio pravo osuđenog na obaveznu stručnu pomoć branioca tako što je, bez saslušanja osuđenog i bez prisustva branioca, na sednici veća, doneo odluku koja za posledicu ima upućivanje osuđenog u specijalnu ustanovu zatvorenog tipa, što praktično znači lišenje slobode građanina bez njegove volje, a što je protivno odredbi člana 74. tačka 7. ZKP, kojom je propisano da okrivljeni mora imati branioca ako se protiv njega vodi postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.

Suprotno izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažnim rešenjem nije učinjena navedena povreda zakona, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 74. stav 7. ZKP propisano je da okrivljeni mora imati branioca ako se protiv njega vodi postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja – od podnošenja predloga za izricanje takve mere pa do donošenja odluke iz člana 526. st. 2. i 3. Zakonika ili do pravnosnažnosti rešenja o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.

Dakle, iz citirane zakonske odredbe, jasno proizilazi da je obavezna odbrana propisana samo u postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatriskog lečenja iz člana 526. stav 4. ZKP, a ne i u postupcima koji se odnose na izricanje drugih mera bezbednosti propisanih odredbama ZKP.

Prema stanju u spisima predmeta, rešenjem Osnovnog suda u Rumi br.1645/12 od 25.09.2014. godine prema okrivljenom Z.M. je na osnovu člana 534. ZKP u vezi sa članom 84. stav 5. KZ, određeno prinudno izvršenje mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, koja mu je izrečena pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Rumi K 622/09 od 05.11.2009. godine, jer se okrivljeni bez opravdanih razloga nije podvrgao lečenju na slobodi.

Kako se, dakle, u konkretnom slučaju ne radi o postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz člana 526. stav 4. ZKP, u kom slučaju bi bila obavezna odbrana, već o prinudnom izvršenju mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara iz člana 534. ZKP, za koji odredbama ZKP nije propisana obavezna odbrana, to su navodi zahteva u delu u kojem se ukazuje da je prvostepenim rešenjem povređeno pravo okrivljenog na obaveznu stručnu pomoć branioca, odnosno da je učinjena povreda zakona iz člana 74. stav 7. ZKP, ocenjeni neosnovanim.

S tim u vezi, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je prvostepeni sud izricanjem mere bezbednosti učinio povredu zakona na štetu okrivljenog, jer odredbama ZKP i KZ nije predviđen institut zamene mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara na slobodi merom lečenja u ustanovi. Ovo stoga što pobijanim rešenjem nije ni izvršena zamena mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara na slobodi merom lečenja u ustanovi, već je, kako je to i navedeno u izreci prvostepenog rešenja, u konkretnom slučaju određeno prinudno izvršenje mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, koja je prema okrivljenom izrečena presudom Opštinskog suda u Rumi K 622/09 od 05.11.2009. godine u zatvorenoj ustanovi.

Neosnovano se zahtevom branioca okrivljenog ukazuje i da je pravnosnažnim rešenjem učinjena povreda odredaba člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP, tako što je prvostepeno rešenje doneto na osnovu predloga lica koje nije ovlašćeno ni za podnošenje predloga, niti za pokretanje postupka prinudnog izvršenja izrečene mere bezbednosti. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je pobijano rešenje doneto na osnovu predloga javnog tužioca, što je suprotno odredbi člana 534. stav 2. ZKP, kojom je propisano da sud u postupku prinudnog izvršenja izrečene mere bezbednosti odluku donosi po službenoj dužnosti ili na predlog ustanove u kojoj se osuđeni lečio ili je trebalo da se leči.

Iz spisa predmeta utvrđuje se da je podneskom od 07.12.2012. godine ordinirajući lekar – dr R.G.– neuropsihijatar, podnela predlog sudu da se mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, koja je izrečena okrivljenom Z.M., izvrši prinudno u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa, obzirom da primena mere obaveznog lečenja u ambulantnim uslovima nije moguća, jer se okrivljeni ne odaziva pozivima lekara.

Kako iz navedenog proizilazi da je pobijano rešenje, kojim je određeno prinudno izvršenje navedene mere bezbednosti, doneto na predlog ustanove koja je bila zadužena za primenu ove mere, a koji predlog je potpisao ordinirajući lekar dr R.G., kod činjenice da se shodno odredbi člana 534. stav 2. ZKP odluka o prinudnom izvršenju izrečene mere obaveznog lečenja alkoholičara u zdravstvenoj ustanovi donosi po službenoj dužnosti ili na predlog ustanove u kojoj se osuđeni lečio ili je trebalo da se leči, to po oceni ovoga suda u konkretnom slučaju nije učinjena povreda odredaba člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Takođe, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog pravnosnažno rešenje pobija i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za prinudno izvršenje izrečene mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, propisani odredbama člana 84. stav 5. KZ i člana 534. stav 1. ZKP. Prema stavu branioca činjenica da je mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara u trajanju od dve godine prema okrivljenom izrečena presudom Opštinskog suda u Rumi K 622/09 od 05.11.2009. godine, koja je postala pravnosnažna dana 08.04.2010. godine, ukazuje da je u konkretnom slučaju protekom dve godine od dana pravnosnažnosti presude ili eventualno od dana upućivanja okrivljenog na izvršenje mere bezbednosti, protekao rok za izvršenje ove mere, odnosno da je prestala mogućnost izvršavanja navedene mere bezbednosti.

Odredbom člana 106. stav 2. Krivičnog zakonika, propisano je da zastarelost izvršenja mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog prihijatriskog lečenja na slobodi, obaveznog lečenja narkomana, obaveznog lečenja alkoholičara i oduzimanja predmeta nastaje kada protekne pet godina od dana pravnosnažnosti odluke kojom su te mere izrečene.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, te činjenicu da je presuda Opštinskog suda u Rumi K 622/09 od 05.11.2009. godine, kojom je okrivljenom Z.M. izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, postala pravnosnažna dana 08.04.2010.godine, to u konkretnom slučaju zastarelost izvršenja mere bezbednosti nastupa nakon 5 godina, dakle 08.04.2015. godine, a ne protekom dve godine od dana pravnosnažnosti presude, odnosno od upućivanja okrivljenog na izvršenje mere bezbednosti, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz navedenih razloga, zahtev branioca okrivljenog, i u delu kojim se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, odbijen je kao neosnovan.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 4. ZKP, te na povredu odredaba člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, isticanjem da odluka drugostepenog suda ne sadrži razloge o svim žalbenim navodima branioca okrivljenog, a iz kojih razloga podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i braniocima okrivljenih nije dozvoljeno, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, propisani su uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim sudom (povreda zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, člana 439. tačka 1. do 3. i člana 441. st. 3. i 4. ZKP).

Imajući u vidu da se u ostalom delu zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog pravnosnažno rešenje pobija zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 4. ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, koje povrede nisu propisane odredbom člana 485. stav 4. ZKP kao razlog po kom okrivljeni preko svog branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredabe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                              Nevenka Važić, s.r.