- čime je izvršio krivično delo ubistvo u prekoračenju nužne odbrane iz člana 113. Krivičnog zakonika u vezi člana 19. stav 3. Krivičnog zakonika, za koje delo mu Vrhovni kasacioni sud primenom odredbi članova 4, 42, 45, 54, 56 i 57. Krivičnog zakonika utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje Vrhovni kasacioni sud zadržava kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od šest meseci izrečenu presudom Višeg suda u Novom Pazaru K 24/13 od 27.09.2013. godine, pa Vrhovni kasacioni sud okrivljenog B.D. primenom napred navedenih zakonskih propisa, te daljom primenom odredbi čl. 60 i 63. Krivičnog zakonika OSUĐUJE na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci u koju se okrivljenom ima uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 12.02.2013. godine pa do 27.09.2013. godine.

U ostalom nepreinačenom delu presude Višeg suda u Novom Pazaru K 24/13 od 27.09.2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 5331/13 od 19.02.2014. godine ostaju neizmenjene, dok se zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.D. u ostalom delu, koji se odnosi na krivično delo iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odbacuje kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru K 24/13 od 27.09.2013. godine okrivljeni B.D. je oglašen krivim da je izvršio krivično delo ubistvo na mah iz člana 115. Krivičnog zakonika i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koja krivična dela su mu najpre utvrđene pojedinačne kazne zatvora i to za izvršeno krivično delo iz člana 115. Krivičnog zakonika kazna zatvora u trajanju od osam meseci, a za izvršeno krivično delo iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika kazna zatvora u trajanju od šest meseci, pa je okrivljeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i jedan mesec, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru počev od 12.02.2013. godine pa do 27.09.2013. godine.

Na osnovu člana 87. stav 1. Krivičnog zakonika okrivljenom B.D. je izrečena mera bezbednosti i od okrivljenog je oduzet pištolj marke „...“, fabrički broj ..., kalibra ... mm, a kao predmet izvršenja krivičnog dela. Istom presudom na osnovu odredbi člana 193. stav 3. i člana 196. ZKP okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka u ukupnom iznosu od 169.896,00 dinara i da plati paušal sudu u iznosu od 10.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je na osnovu člana 206. stav 2. ZKP, oštećeni N.R. radi ostvarivanja imovinsko pravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 5331/13 od 19.02.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru i branioca okrivljenog B.D., advokata E.D., a presuda Višeg suda u Novom Pazaru K 24/13 od 27.09.2013. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog B.D., advokat E.D. je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog „povrede zakona“, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud zahtev usvoji, ukine presude donete u redovnom postupku i predmet vrati na ponovno suđenje ili ih preinači tako što će osuđenog osloboditi od optužbe za krivično delo iz člana 115. Krivičnog zakonika.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.D., advokata E.D. je osnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2). ZKP, a vezano za krivično delo iz člana 115. Krivičnog zakonika za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Osnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon jer je u odnosu na krivično delo ubistvo na mah iz člana 115. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim prvostepenom presudom, prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, koje je kao pravilno utvrđeno prihvatio i drugostepeni sud, a na koje pravilno utvrđeno činjenično stanje je od strane nižestepenih sudova pogrešno primenjen zakon na štetu okrivljenog.

Naime, prvostepeni sud prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja vezano za krivično delo ubistvo na mah iz člana 115. Krivičnog zakonika, za koje oglašava krivim okrivljenog, na strani 10. obrazloženja pobijane prvostepene presude navodi da izvedeni dokazi potkrepljuju odbranu okrivljenog, kada govori o dinamici događaja, međusobnim položajima okrivljenog i sada pokojnog E., njihovim ponašanjima od prvog susreta i prvog ispaljenog hica, povlačenje okrivljenog prema očevoj kući, upornost sada pokojnog E. u preduzetom napadu (20m je napadao okrivljenog od mesta gde je ispaljen prvi hitac u vis, skinuo je jaknu, po mišljenju suda da bi bolje i lakše napadao), udarac nogom i nanošenje povrede okrivljenom, ispaljivanje dva hica, pri tom navodeći da je potkrepljen i deo odbrane okrivljenog da je napadom i uvredama sada pokojnog E. okrivljeni bez svoje krivice doveden u stanje jake razdraženosti u kojem je ispalio dva smrtonosna metka. Ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud opisuje i u izreci svoje presude kod radnje izvršenja dela navodeći da je kritičnom prilikom okrivljeni lišio života R.E. „u stanju jake razdraženosti u koju je doveden napadom i teškim vređanjem od strane pokojnog E.“, te da je pokojni E. bez datog povoda kritičnom prilikom nakon mimoilaženja sa okrivljenim i njegovim sinom se povratio nazad i pošao prema njima govoreći im „sad ću glave da vam poskidam“, nakon čega je okrivljeni B. izvadio i repetirao pištolj i ispalio jedan metak u vis, povlačeći se unazad prema kući svog oca, a pokojni E. išao za njim i obigravao oko njega sa borbenim stavom, pa ga je okrivljeni koricama pištolja udario u predelu nosa, nakon čega pokojni E. sa sebe skida kožnu jaknu i nastavlja kretanje za okrivljenim i udara ga nogom u predelu potkolenice leve noge i nanosi mu telesnu povredu, pljuje ga u predelu lica „nastavljajući da ga napada i kreće prema njemu govoreći pucaj, pucaj Alahu ekber“, nakon čega je okrivljeni ispalio dva metka u pravcu pokojnog E..

Odredbom člana 19. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono koje je učinjeno u nužnoj odbrani, dok je stavom 2. propisano da je nužna ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad, a stavom 3. je propisano da učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbrane može se kazna ublažiti, a ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom može se i osloboditi od kazne.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi i koje u potpunosti prihvata i drugostepeni sud, jasno proizilazi da je kritičnom prilikom pokojni E.R. bez povoda, protivpravno napao okrivljenog, koji je napad pokušao da odbije pucanjem iz pištolja u vis i udaranjem pokojnog koricama pištolja u predelu nosa, ali da je pokojni E. nakon toga udario okrivljenog, pljunuo ga u predelu lica i nastavio da ga napada i kreće se prema njemu govoreći „pucaj pucaj Alahu ekber“, a koji napad od strane pokojnog E. je doveo do stanja jake razdraženosti okrivljenog u kojem stanju je okrivljeni, odbijajući napad pokojnog E. koji nije prestajao, lišio života pokojnog E., na taj način što je ispalio dva metka u pravcu pokojnog E. čiji su projektili pogodili u telo pokojnog E. nanoseći mu povrede od kojih je nastupila smrt. Takođe, po oceni ovog suda, kritičnom prilikom okrivljeni je radi odbijanja istovremenog protivpravnog napada od strane pokojnog E. upotrebio nužnu odbranu, međutim ista je bila nesrazmerna pošto je po intenzitetu bila znatno jača nego što je bilo dovoljno za odbijanje napada, jer je napadač – E.R. kritičnom prilikom nakon vređanja i napadanja okrivljenog istog udario „nogom u predelu potkolenice leve noge“, dakle ne u predelu vitalnih organa okrivljenog, dok je okrivljeni nalazeći se u stanju jake razdraženosti ispalio dva metka upravo u predeo vitalnih organa pokojnog E., na koji način mu je naneo povrede i lišio ga života.

S tim u vezi, po oceni ovog suda, prvostepeni sud je prilikom pravne kvalifikacije napred utvrđenog činjeničnog stanja, izveo pogrešan zaključak, a koji je prihvatio i drugostepeni sud, kada je radnje okrivljenog kvalifikovao kao krivično delo ubistvo na mah iz člana 115. Krivičnog zakonika, zbog čega je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2). ZKP, na štetu okrivljenog. Zbog toga je Vrhovni kasacioni sud otklonio navedenu povredu zakona preinačenjem pravnosnažnih presuda i okrivljenog B.D. umesto za krivično delo ubistvo na mah iz člana 115. Krivičnog zakonika oglasio krivim za krivično delo ubistvo u prekoračenju nužne odbrane iz člana 113. Krivičnog zakonika u vezi člana 19. stav 3. Krivičnog zakonika, nalazeći da se u radnjama okrivljenog opisanim u izreci prvostepene presude stiču bitna obeležja navedenog krivičnog dela, kao i krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je pravnosnažnim presudama takođe oglašen krivim.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iako je za krivično delo ubistvo na mah iz člana 115. KZ propisana blaža kazna u odnosu na krivično delo ubistvo iz člana 113. KZ, u konkretnom slučaju ovaj sud je okrivljenog oglasio krivim da je navedeno krivično delo ubistvo izvršio u prekoračenju nužne odbrane i to usled jake razdraženosti izazvane napadom, a u kom slučaju je propisano da se učinilac može osloboditi od kazne, što znači da mu se kazna, u situaciji da ga sud ne oslobodi od kazne, u smislu odredbe člana 56 i člana 57. stav 4. KZ može ublažiti i po vrsti i po meri bez ograničenja. Stoga, kad se ubistvo izvršeno u prekoračenju granica nužne odbrane usled jake razdraženosti izazvane napadom poginulog podudara sa ubistvom na mah, po principu primene blažeg zakona, delo se kvalifikuje kao ubistvo iz člana 113. KZ uz primenu odredbe o prekoračenju granica nužne odbrane (član 19. stav 3. KZ), jer to predstavlja povoljniju krivičnopravnu situaciju za takvog učinioca zbog mogućnosti oslobođenja od kazne, pri čemu sama mogućnost da okrivljeni bude oslobođen od kazne čini ovo delo blažim bez obzira da li je ta mogućnost realizovana.

Sledstveno navedenom, ne mogu se prihvatiti navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojim on ukazuje da radnje okrivljenog kojim je lišio života E.R., shodno članu 19. KZ nisu krivično delo, jer je po oceni ovog suda, okrivljeni kritičnom prilikom preduzimanjem radnji kojima je lišio života E.R., iz napred navedenih razloga, izašao iz granica dozvoljene nužne odbrane, tako da njegovo postupanje prekoračenjem nužne odbrane je postalo protivpravno i predstavlja krivično delo.

S obzirom na ovako donetu odluku, Vrhovni kasacioni sud je okrivljenom za krivično delo ubistvo u prekoračenju nužne odbrane iz člana 113. KZ u vezi člana 19. stav 3. KZ, primenom člana 54. KZ, kao i čl. 56. stav 1. tačka 2). i 57. stav 4. KZ, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, istovremeno zadržavajući kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od šest meseci izrečenu prvostepenom presudom zbog krivičnog dela iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ, pa je Vrhovni kasacioni sud nadalje okrivljenog B.D. primenom odredbi članova 60. i 63. KZ osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od osam meseci, istovremeno odredivši da mu se u navedenu kaznu zatvora ima uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 12.02.2013. godine pa do 27.09.2013. godine. Naime, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od osam meseci po vrsti i dužini trajanja u potpunosti primerena krivična sankcija izvršenom krivičnom delu kojom će se sprečiti da okrivljeni B.D. ubuduće čini ovakva ili slična krivična dela i čime će se u svemu ostvariti svrha izricanja krivičnih sankcija i svrha kažnjavanja predviđena u odredbama članova 4. i 42. KZ.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ukazuje i da je prvostepeni sud, a u odnosu na krivično delo iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ, utvrdio da je osuđeni predmetni pištolj za koji je njegova supruga imala odobrenje za držanje, poneo od kuće njegovog oca do svoje kuće u istoj ulici da bi ga ostavio u njegovoj kući, zbog čega branilac okrivljenog smatra da umišljaj okrivljenog nije obuhvatao svest da pištolj neovlašćeno nosi. Iznetim navodima se po nalaženju ovog suda pravnosnažna presuda suštinski u ovom delu pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što nije zakonski razlog iz odredbe člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u navedenom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na usvajajući deo na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2). ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2). u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu kojim je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                 Janko Lazarević,s.r.