Presudom Višeg suda u Zaječaru 4Kž 187/14 od 03.06.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog LJ.R., advokata P.J. i presuda Osnovnog suda u Boru 2K 314/13 od 20.02.2014. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog LJ.R., adv. P.J., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da se zahtev usvoji, pobijane presude ukinu i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje ili pak iste preinače i okrivljeni oslobodi od optužbe.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog LJ.R., adv. P.J., u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen je Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog u smislu člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća održanoj u smislu člana 490. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Prema navodima zahteva prvostepeni i drugostepeni sud donošenjem pobijanih presuda su povredili zakon iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, jer nisu primenili načelo o presuđenoj stvari (ne bis in idem), a sa razloga što je u predmetu P2 165/11 pred Osnovnim sudom u Boru, po tužbi R.R. a radi zaštite od nasilja u porodici protiv tuženog LJ.R., postupak pravnosnažno okončan (tužilja je povukla tužbu), a radi se o istom događaju, koji je opisan u optužnom predlogu, a za koji je pravnosnažno okrivljeni oglašen krivim.

Izneti navodi zahteva po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu osnovani.

Odredbom člana 6. stav 1. ZKP propisano je da niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen, ili optužba pravnosnažno odbijena.

Pravna sigurnost u kaznenom pravu garantovana je i Ustavom Republike Srbije koji u članu 34. stav 4. predviđa da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba prvnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, a istim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Takođe, odredbom člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da se nikome ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen.

Iz navedenih odredaba zakona Ustava Republike Srbije i konvencijske norme proizilazi da se nikome ne može suditi za drugo kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a za koje je već pravnosnažno presuđeno, odnosno postupak pravnosnažno okončan.

Međutim, u konkretnoj situaciji, se ne mogu prihvatiti navodi zahteva, gde se zastupa stanovište da se radi o presuđenoj stvari, to jest da je okrivljeni osuđen za isto delo koje je bilo predmet rasprave u postupku po parničnoj tužbi R.R. radi zaštite od nasilja u porodici, koje Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Ovo sa razloga, što garancija pravne sigurnosti u kaznenom pravu, govori o neponovljivosti postupka za „krivično delo“ kao i za svako „kažnjivo delo“, što podrazumeva pravnosnažno okončanje postupka pred bilo kojim organom koji po zakonu izriče kazne.

Postupak koji je pravnosnažno okončan po tužbi R.R. pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P2 165/11, odnosi se na porodične odnose, koji su uređeni porodičnim zakonom, a koji između ostalog uređuje i zaštitu od nasilja u porodici, ali u parničnom postupku.

Dakle, pobijanom pravnosnažnom presudom okrivljeni LJ.R. oglašen je krivim zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, a postupak koji je prema navodima zahteva pravnosnažno okončan, ne odnosi se na „kažnjivo delo“, jer postupak nije obustavljen za krivično delo, ili bilo koje drugo „kažnjivo delo“, za koje se po zakonu može izreći kazna, te po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju se ne radi o presuđenoj stvari koja isključuje krivično gonjenje u odnosu na okrivljenog, a kako se neosnovano navodi u zahtevu branioca okrivljenog.

Takođe, drugostepeni sud nije učinio navedenu povredu zakona kada je odbio žalbu branioca okrivljenog, pa su suprotni navodi zahteva ocenjeni neosnovanim.

Ostalim navodima zahteva, branilac okrivljenog u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, od strane prvostepenog suda, što ne predstavlja razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog LJ.R. u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev odbio kao neosnovan, a u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                       Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                 Nevenka Važić,s.r.