Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca V.P. iz N., Opština S., čiji je punomoćnik N.R., advokat iz S., protiv tuženog S.J. iz Đ., čiji je punomoćnik B.V., advokat iz S., radi duga, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti tuženog, izjavljenom protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž br. 320/2014 od 05.03.2015. godine i presude Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica u Sopotu P br. 2409/11 od 05.12.2013. godine, u sednici veća održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog, izjavljen protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž br. 320/2014 od 05.03.2015. godine i presude Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica u Sopotu P br. 2409/11 od 05.12.2013. godine.

ODBIJA SE zahtev za naknadu troškova odgovora tužioca na zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica u Sopotu P br. 2409/11 od 05.12.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati novčani iznos od 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom u visini eskontne stope koju propisuje Evropska centralna banka i to počev od 01.08.2009. godine pa do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 82.100 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž br. 320/2014 od 05.03.2015. godine stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu izreke koji se odnosi na glavno potraživanje i troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u delu izreke koji se odnosi na kamatu, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na glavno potraživanje plati zateznu kamatu i to u periodu od 01.08.2009. godine do 24.12.2012. godine po stupi koju utvrđuje Evropska centralna banka za valutu u evro, a od 25.12.2012. godine pa do isplate po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamantne stope Evropske cenralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS u vreme isplate. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Dopisom Gt. I br. 354/15 od 07.07.2015. godine Republički javni tužilac je obavestio sud i stranke da nije podigao zahtev za zaštitu zakonitosti u predmetnom sporu.

Po prijemu obaveštenja, tuženi je preko svog punomoćnika, izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na zahtev za zaštitu zakonistosti.

Odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 421. u vezi člana 401. stav 2. tačka 5. i 404. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen.

Prema odredbi člana 417. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 124/04) zahtev za zaštitu zakonitosti može se podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona, ako je protivno odredbama tog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. tog zakona).

Ako javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u predviđenim rokovima, stranke su na osnovu člana 418. ZPP, ovlašćene da same izjave ovaj vanredni pravni lek. Pri tom, stranke zahtev za zaštitu zakonitosti mogu izjaviti samo iz razloga koji je predviđen i za javnog tužioca, jer ne mogu imati više prava u korišćenju tog pravnog leka od javnog tužioca.

Prema odredbi člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud u postupku odlučuje u granicama zahteva koje su stranke stavile u postupku, a prema odredbi stava 2. ovog člana stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, mogu se odreći svojih zahteva, priznati zahteve protivnika i poravnati se. Tim odredbama izraženo je načelo dispozicije stranaka, koja se ogleda u ovlašćenju da slobodno raspolažu zahtevima koje su stavile u postupku.

Prema odredbi stava 3. istog člana, sud neće uvažiti raspolaganja stranaka, koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

„Nedozvoljeno raspolaganje stranaka“ predstavlja isključivo procesni institut koji se vezuje za ponašanje stranaka u vreme trajanja parnice i na odluku koja je zasnovana na njihovoj dispoziciji (odricanje od zahteva, priznanje zahteva i poravnanje), a ne ako je odluka zasnovana na pismenim ili usmenim dokazima, izvedenim u postupku. Ponašanje stranaka koje prethodi parnici raspravlja se kroz činjenično stanje ili materijalno pravo, što nije razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.

Imajući u vidu da sud nije vezan pravnom kvalifikacijom razloga koje je stranka navela u zahtevu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, iako se tuženi u zahtevu formalno poziva na zakonske razloge za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Tuženi se samo formalno poziva na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, a u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (navodeći između ostalog da se u spisima predmeta nalaze pisani dokazi – priznanica koju nije potpisao tuženi odnosno to su dokazi koji ne terete tuženog za dug prema tužiocu), što nije zakonom propisan razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Zato formalno pozivanje tuženog na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, zahtev ne čini dozvoljenim.

Imajući u vidu da presuda nije doneta na dispoziciji stranaka (odricanje od zahteva, priznanje zahteva i poravnanje) to isto nije zasnovano na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3. stav 3. ZPP, pa nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP.

Pri tom, obaveštenje nadležnog javnog tužioca strankama u smislu člana 418. ZPP, da se same mogu koristiti ovim vanrednim pravnim lekom, ne može biti osnov za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti iz razloga koji nisu predviđeni odredbom člana 417. ZPP.

Na osnovu člana 421. u vezi člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci u stavu prvom.

Odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na zahtev za zaštitu zakonitosti, na osnovu člana 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev, jer je našao da ti troškovi nisu bili potrebni radi vođenja ove parnice i odlučio kao u izreci u stavu drugom.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,s.r.