Privredni apelacioni sud u Beogradu presudom Pž 6295/13 od 11.02.2015. godine odbija kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđuje presudu Privrednog suda u Beogradu P br.7553/11 od 18.03.2013. godine u stavu III, IV i V izreke.

Protiv drugostepene presude, u delu u kojem je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev, tužilac izjavljuje blagovremenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju, tužena predlaže da se revizija odbaci kao nedozvoljena, a troškove je opredeljeno tražio.

Revizijski sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede koje mogu predstavljati revizijski razlog tužilac ne ukazuje osim što ih neodređeno pominje kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je bio u poslovnom odnosu sa privrednim društvom E. AD po ugovoru o instalaciji i održavanju POS uređaja broj 12108 od 16.08.2002. godine, aneksima I, II i III istog ugovora kao i prema ugovoru o poslovnoj saradnji na poslovima održavanja intervencije nabavke i popravke telekomunikacionih uređaja broj 13041 od 18.06.2008. godine. Dana 28.03.2011. godine ugovorom o cesiji privredno društvo E. je prenelo privrednom društvu E.– P.u. ovde tužiocu svoje potraživanje u iznosu od 17.562.260,45 dinara koje ima prema tuženom. Tužilac ovaj iznos potražuje od tuženog po osnovu navedena dva ugovora od 18.06.2008. i 16.08.2002. godine kao i po osnovu ugovora o cesiji. Tuženi je obavešten dana 11.04.2011. godine o zaključenom ugovoru o cesiji (od 28.03.2011. godine). Tuženi je 10.11.2011. godine uplatio iznos od 2.022,51 dinar kao deo utuženih iznosa na račun ovde tužioca kao ustupioca potraživanja čime je priznao osnovanost tužbenog zahteva. Tužilac je tokom postupka povukao tužbu za iznos od 2.022,51 dinar koji se odnosi na račun broj ... od 05.11.2008. godine.

Prvostepeni sud delimično usvaja tužbeni zahtev iz razloga što je potraživanje tužioca delimično zastarelo. Potraživanje po računu broj ... po kome su izvršene usluge zaključno sa 29.10.2007. godine (tužba podneta 30.03.2011. godine po proteku roka od tri godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima) je zastarelo. Zastarelo je delimično i potraživanje po računu broj ... za izvršene usluge unosa sigurnosnog dvokomponentnog viza ključa po nalogu tuženog i to unos 6.917 navedenih ključeva u periodu od 03.07.2007. godine do 31.12.2007. godine. Potraživanje tužioca nije zastarelo po istom računu za unos 1.300 navedenih ključeva za period zaključno sa 12.03.2008. godine, jer je obaveza dospevala 05.04.2008. godine, pa je podnošenjem tužbe prekinuta zastarelost pre nastupanja iste. Po utuženim računima broj ..., ..., ..., ... i ..., potraživanje nije zastarelo a tužilac je fakturisao cenu shodno priloženom cenovniku. Sledom tih razloga, prvostepeni sud zahtev tužioca delimično usvaja a preko dosuđenog, do traženog iznosa zahtev tužioca odbija.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen zahtev tužioca usled zastarelosti.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Članom 374. ZOO propisano je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima zastarevaju za tri godine (stav 1). Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe izvršene radove ili uslugu (stav 2).

Imajući u vidu da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu, po osnovu ugovora i više aneksa, gde je obaveza tuženog dospevala do 05-og u mesecu za prethodni mesec, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je prvostepeni sud cenio istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja. Sud je pravilno zaključio da je potraživanje po računu broj ... po kome su izvršene usluge zaključno sa 29.10.2007. godine a tužba podneta 30.03.2011. godine, po proteku roka od 3 godine, zastarelo. Delimično je zastarelo potraživanje po računu broj ... za izvršene usluge unosa sigurnosnog dvokomponentnog niza ključa po nalogu tuženog i to unos 6.917 navedenih dvokomponentnih ključeva u periodu od 03.07.2007. do 31.12.2007. godine. Potraživanje nije zastarelo po istom računu za unos 1.300 navedenih ključeva zaključno sa 12.03.2008. godine, jer je obaveza dospevala od 05.04.2008. godine pa je podnošenjem tužbe prekinuta zastarelost pre nastupanja iste. U preostalom delu potraživanje po računima broj ..., ..., ..., ... i ... nije zastarelo i po istima je tužilac fakturisao cenu shodno priloženom cenovniku.

Stoga se ne mogu prihvatiti navodi revidenta da potraživanje u celini nije zastarelo jer se radi o trajnoj obligaciji. Iz navedenih ugovora i aneksa ugovora proizilazi da su stranke ugovorile da će se plaćanje izvršiti po ispostavljenim fakturama izvođača za pružene usluge do 05-og u mesecu, a za prethodni mesec. U konkretnom slučaju zastarevanje teče odvojeno za svaku izvršenu uslugu, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova, da je zahtev tužioca neosnovan u delu u kojem je tražio isplatu duga dospelog tri godine pre podnošenja tužbe. Vreme trajanja ugovora nije od uticaja na primenu drugog roka zastarelosti u odnosu na trogodišnji rok iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor sadrži elemente koji ga kvalifikuju kao ugovor o prometu roba i usluga, koji se sastojao iz kontinuiranih prestacija, gde rok zastarelosti teče odvojeno za svaku izvršenu uslugu ili rad. Stoga su neosnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Takođe zaključivanje ugovora o cesiji između poverioca i trećeg lica nije od uticaja na rok zastarelosti potraživanja poverioca prema dužniku iz obligacionog odnosa, jer rok zastarelosti nastupa po isteku zakonom propisanog roka za konkretni pravni odnos bez obzira što je u međuvremenu zaključen ugovor o ustupanju potraživanja. Ostalim navodima revidenta se u suštini osporava činjenično stanje, a iz tih razloga se ne može pobijati drugostepena presuda.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Sud je zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju tužioca odbio kao neosnovan. Ovo iz razloga što je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, pa samim tim ni odgovor na reviziju tužioca izjavljen od strane tužene nije uticao na revizijsko odlučivanje. Preduzimanje takve parnične radnje je bilo nepotrebno, usled čega je zahtev tužene za obavezivanje tužioca da naknadi te troškove odbijen.

Sledom rečenog na osnovu člana 161. stav 1. a u vezi člana 150. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci pod dva.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.