Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, prekoračenja tužbenog zahteva tako što je odlučeno o drugom a ne o onome što je tužbom traženo, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u postupku pred drugostepenim sudom na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je učestvovao u postupku javne nabavke koju je raspisao JP „Kovinski komunalac“ i ušao u direktno pogađanje sa firmom A., kome je dodeljeno izvođenje radova. Tužilac je Upravi za javne nabavke – Komisiji za zaštitu prava Republike Srbije, podneo zahtev za zaštitu prava i Komisija je donela rešenje 14.02.2008. godine, kojim je delimično poništila postupak sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja. Ugovor o javnoj nabavci radova je zaključen sa firmom A. pre pokretanja postupka za zaštitu prava i u celosti je izvršen. Potom je pred Privrednim sudom u Pančevu, tužilac pokrenuo postupak u predmetu P 118/11 za naknadu štete na ime izmakle koristi na osnovu zaključenog ugovora između A. i DOO JP „Kovinski komunalac“ i prvostepenom presudom je usvojen tužbeni zahtev. Protiv te presude žalbu je izjavio tuženi JP „Kovinski komunalac“, te je Privredni apelacioni sud presudom Pž 7404/12 od 18.04.2013. godine, preinačio presudu Privrednog suda u Pančevu P 118/11 od 18.04.2012. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev. Tužilac je protiv presude Privrednog apelacionog suda izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti koji je odbačen, a potom je podneo ustavnu žalbu. Tužilac smatra da je u tim postupcima odbijen zato što Privredni sud štiti interese državnih preduzeća i državne svojine i da je ovakvim postupanjem sudova tužilac diskriminisan zato što je privredno društvo u privatnoj svojini.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema diskriminacije tužioca.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09), u članu 2. stav 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima, a stavom drugim propisano je da izrazi „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. Stavom 3. stav 1. istog zakona propisano je da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i dugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Članom 4. stav 1. istog zakona propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lična svojstva, a stavom 2. da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Ceneći citirane odredbe Zakona o zabrani diskriminacije određeno je glavno obeležje diskriminacije, a to je neopravdano pravljenje razlike između lica. U konkretnom slučaju, tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem diskriminisan postupanjem sudova ni na neposredan ni na posredan način, niti su tužiocu neopravdano uskraćena prava i slobode. Privredni sudovi su odlučivali o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete zbog izamkle koristi, koju je tužilac, po sopstvenim navodima, pretrpeo postupanjem JP „Kovinski komunalac“, u postupku javne nabavke male vrednosti i tužiočev zahtev je odbijen. Tužilac, koji je nezadovoljan presudom, imao je mogućnost da zakonitost odluke ispituje u sudskom postupku, što je i učinio izjavljivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti, a potom podnošenjem ustavne žalbe. U ovom postupku za zaštitu po odredbama Zakona o diskriminaciji, tužilac faktički traži utvrđenje da je prilikom odlučivanja sud postupao diskriminatorski prema tužiocu kada je odbio njegov tužbeni zahtev. Postupanje suda, u situaciji kada stranka smatra da je izgubila spor zbog ličnog svojstva, konkretno činjenice da je tužilac pravno lice u privatnoj svojini, ne može da se ceni kao diskriminacija po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije. Prema članu 142. stav 2. Ustava Republike Srbije, sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno Zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, tako da sudske odluke nisu akti diskriminacije, niti postupanje sudova prilikom odlučivanja može da bude diskriminatorsko postupanje.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Sud je prilikom odlučivanja cenio i ostale navode revizije, ali ih nije posebno obrazlagao, obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.