U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje J.R. iz K., čiji je punomoćnik Z.R., advokat iz N., Ulica … broj …, protiv tužene Ustanove za decu predškolskog uzrasta L. iz D., čiji je punomoćnik S.S., advokat iz N., Ulica … broj …, radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1211/14 od 16.12.2014. godine, u sednici održanoj 11.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1211/14 od 16.12.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2661/13 od 13.01.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi odluka o prestanku radnog odnosa broj 03/576 od 09.11.2009. godine, rešenje UO broj 03/622-2 od 25.11.2009. godine i rešenje o prestanku radnog odnosa broj 03/624 od 26.11.2009. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da je tuženi vrati na rad i prizna joj sva prava po osnovu rada počev od 27.11.2009. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka naknadi ukupno 292.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1211/14 od 16.12.2014. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i poništeni su akti tužene: odluka o prestanku radnog odnosa broj 03/576 od 09.11.2009. godine, rešenje Upravnog odbora broj 03/622-2 od 25.11.2009. godine i rešenje o prestanku radnog odnosa broj 03/624 od 26.11.2009. godine i obavezana je tužena da tužilju vrati na rad i prizna joj sva prava po osnovu rada počev od 27.11.2009. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je obavezana tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 230.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila zaposlena kod tužene i obavljala je administrativno- finansijske poslove, a na osnovu ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj 03/474 od 30.09.2009. godine. Odlukom direktora tužene broj 03-576 od 09.11.2009. godine, tužilji je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze, primenom odredbe člana 141. stav 1. tačka 14. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koja je potvrđena rešenjem Upravnog odbora tužene broj 03-622-2 od 25.11.2009. godine. Rešenjem od 26.11.2009. godine, tužilji je prestao radni odnos zbog toga što je učinila težu povredu radne obaveze iz člana 141. stav 1. tačka 14. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer nije dostavila Ministarstvu prosvete mesečni izveštaj za jun 2009. godine do 05.07.2009. godine iako je to bilo u opisu njenog posla, kao i da je netačno prikazala podatke u platnom spisku od 17.09.2009. godine pri tom tvrdeći da je taj spisak ispravan, a bila je svesna da čini težu povredu. Naime, tužilja nije dostavila izveštaj Ministarstvu prosvete koju obavezu je bila dužna da uradi do 05.07.2009. godine, već je tužilja 03.07.2009. godine otišla na odmor, a navedeni izveštaj je 10.07.2009. godine poslala šefica računovodstva, zbog čega je tužilji rešenjem od 09.07.2009. godine izrečena novčana kazna u visini od 30% od plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta u trajanju od tri meseca. Pored tužilje kažnjene su B.B. i S.N., a tužilji su navedena rešenja o novčanom kažnjavanju dostavljena 09.07.2009. godine. Novčane kazne koje su izrečene tužilji i njenim koleginicama za mesec jul 2009. godine odbijene su od drugog dela julske plate i to 08.10.2009. godine, tako da na platnom spisku od 17.09.2009. godine (kada je bio prvi obračun zarade) nisu bile uračunate novčane kazne.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da kako tužilja nije do 05.07.2009. godine dostavila izveštaj Ministarstvu prosvete, kao i da je netačno prikazala podatke na platnom spisku od 17.09.2009. godine pri tom tvrdeći da je taj spisak ispravan, to je tužilja nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavala svoje radne obaveze iako je bila svesna svojih radnih obaveza, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev tužilje, primenom člana 141. tačka 14. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Međutim, pobijanom odlukom preinačena je prvostepena presuda, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje, uz zaključak drugostepenog suda da u odnosu na prvu povredu koja je tužilji stavljena na teret je nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka, na osnovu odredbe člana 184. Zakona o radu, jer je šef računovodstva poslala izveštaj 10.07.2009. godine tako da je tužena najkasnije tada saznala za učinjenu povredu radne obaveze od strane tužilje, to je od momenta učinjene povrede do momenta donošenja odluke o prestanku radnog odnosa proteklo više od šest meseci, zbog čega je nastupila prekluzija. U pogledu druge povrede radne obaveze koja je tužilji stavljena na teret i to da je tužilja netačno prikazala podatke u platnom spisku od 17.09.2009. godine pri tom tvrdeći da je taj spisak ispravan, drugostepeni sud je zaključio da tužilja nije umišljajno ili svesno nehatno učinila navedenu povredu, jer je tužilja postupila po rešenjima o novčanom kažnjavanju i odbila ih je od neto iznosa zarade, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

U pogledu disciplinske odgovornosti merodavan je zakon koji je važio u vreme izvršenja povrede radne obaveze ili radne discipline. U konkretnom slučaju, prva povreda koja je tužilji stavljena na teret je propuštanje da do 05.07.2009. godine pošalje mesečni izveštaj za jun, a kako Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 i 101/05, koji je važio u vreme izvršenja učinjene povrede radne obaveze), nije sadržavao pravila o zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, stoga se u tom delu primenjuju odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), kojim je predviđen rok za pokretanje i okončanje disciplinskog postupka.

Odredbom člana 184. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5, i 6. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Saglasno navedenom, kako je prva povreda izvršena do 05.07.2009. godine, odnosno u vreme primene navedenog Zakona o radu po kome objektivna zastarelost (prekluzija) nastupa za šest meseci od dana učinjene povrede, a kako je odluka o prestanku radnog odnosa doneta 09.11.2009. godine, nastupila je zastarelost vođenja disciplinskog postupka, jer je protekao rok iz odredbe člana 184. Zakona o radu, na koju sud pazi po službenoj dužnosti.

Druga povreda radne obaveze koja je tužilji stavljena na teret je povreda iz odredbe člana 141. tačka 14. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer je tužilja netačno prikazala podatke u platnom spisku od 17.09.2009. godine i pri tom tvrdila da je taj spisak ispravan.

Odredbom člana 143. stav 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, koji je važio u vreme izvršenja ove povrede radne obaveze), propisano je da mera prestanka radnog odnosa izriče se zaposlenom i za povredu radne obaveze iz člana 141. tačka 8. do 17. ovog zakona, ako je učinjena umišljajem ili iz svesnog nehata i ako nisu utvrđene olakšavajuće okolnosti za zaposlenog.

Imajući u vidu navedeno i kako nije nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka za ovu povredu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su se stekli uslovi za oslobađanje od disciplinske odgovornosti tužilje, jer nepravilan rad tužilje nije rezultat umišljaja ili svesnog nehata (krivice), s obzirom da je tužilja odbila novčani iznos na ime kazni od neto iznosa zarade, kao i da je tužilja postupila na taj način smatrajući da se u tim situacijama tako postupa, pri tom se obratila neposrednom rukovodiocu tražeći uputstvo kako treba izvršiti navedena rešenja o novčanom kažnjavanju.

Neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je u pogledu zastarelosti trebalo primeniti novi zakon, odnosno Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/09), kao i član 30. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 52/11), po kome postupci započeti do dana stupanja na snagu novog zakona okončaće se po odredbama novog zakona. Naime, u pogledu disciplinske odgovornosti primenjuju se ona pravila materijalnopravnog karaktera koja su važila u vreme učinjene povrede, s toga se prekluzivni rokovi ne mogu produžavati, niti se može primeniti novi zakon, s obzirom da važi načelo da se na disciplinsku odgovornost primenjuje onaj zakon koji je važio u vreme izvršenja povrede radne obaveze ili radne discipline.

Revizijske navode kojima se u pretežnom delu ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, čime se posredno osporava činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.