U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca M.S. iz K., koga zastupa M.D., advokat iz B., protiv tuženog Privrednog društva H.Đ. DOO K., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj sednici održanoj 19.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu P1 124/14 od 06.02.2015. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 124/14 od 12.08.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se rešenje tuženog broj 10-20/13 od 28.04.2014. godine poništi kao nezakonito. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da ga vrati na rad i da mu obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati sve izgubljene zarade i druga primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, počev od 20.05.2014. godine, kao dana prestanka radnog odnosa, do vraćanja na rad, uvećano za zakonsku zateznu kamatu. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje počev od dana prestanka radnog odnosa 20.05.2014. godine do dana vraćanja na rad, u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja i zakonom o doprinosima za obavezno socijalno i penzijsko osiguranje, važećim na dan uplate. Stavom petim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu P1 124/14 od 06.02.2015. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1 124/14 od 12.08.2015. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11,...55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje i na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 1. ZPP, jer okolnost da je suprug sudije koji je doneo prvostepenu odluku imenovan za „direktora određenog sektora“ tuženog nije razlog za isključenje sudije, propisan članom 67. stav 1. tačka 3. ZPP, imajući u vidu da se očigledno ne radi o zakonskom zastupniku tuženog. Osim toga, tužilac je propustio da blagovremeno, u roku propisanom članom 69. stav 2. istog zakona, podnese zahtev za izuzeće sudije, pri čemu u reviziji, kao ni u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, nije naveo razloge koji su ga opravdano sprečili da to učini do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nižestepenim presudama, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu vatrogasca, u Ogranku H.Đ. …, na osnovu Ugovora o radu broj 01-10/06-559 od 18.12.2006. godine. Aneksom ugovora o radu od 14.02.2011. godine tužilac je privremeno premešten sa poslova vatrogasca na poslove radnog mesta pomoćni radnik u magacinu u Direkciji za ekonomsko-finansijske i komercijalne poslove, počev od 01.03.2011. godine do kontrolnog pregleda i konačne ocene zdravstvene sposobnosti, u skladu sa izveštajem Instituta za medicinu rada Srbije D.D.K. iz B. o obavljenim periodičnim lekarskim pregledima zaposlenih kod tuženog. Komisija tuženog je 06.03.2014. godine izvršila ciljanu alko-test kontrolu zaposlenih u magacinu H.Đ. … u K., u skladu sa naredbom direktora tuženog od 23.12.2009. godine, kojom je utvrđen postupak sprovođenja kontrole alkoholisanosti i upotrebe drugih sredstava zavisnosti. Kontrolom je obuhvaćeno sedam radnika, među kojima je bio i tužilac. U izveštaju komisije o ciljanoj alko-test kontroli od 06.03.2014. godine konstatovano je da je tužilac odbio da se podvrgne alko-testu. Rešenjem broj 10.20/13 od 28.04.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu sa 20.05.2014. godine, zbog skrivljene povrede radne obaveze predviđene odredbom člana 10. Ugovora o radu, članom 69. stav 1. tačka 11. Kolektivnog ugovora tuženog i članom 3. Odluke tuženog o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada, jer je prilikom kontrole 06.03.2014. godine odbio da se podvrgne alko-testu. Donošenju pobijanog rešenja prethodilo je pismeno upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, koje je tužiocu uručeno 17.03.2014. godine i na koje se on izjasnio, a pribavljeno je i mišljenje sindikata, u skladu sa odredbama člana 180. i 181. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, ...32/13).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05,...32/13) pravilno odlučili odbijanjem tužbenog zahteva. Pri tome, za svoju odluku nižestepeni sudovi dali su jasne, potpune i pravilne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Odredbama člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Iz činjenica utvrđenih u postupku pred nižestepenim sudovima proizlazi da je tužilac učinio skrivljenu povredu radne obaveze koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret i koja je predviđena opštim aktom tuženog i ugovorom o radu. Naime, u konkretnom slučaju nije bilo sporno da je tužilac odbio da se podvrgne kontroli alkoholisanosti koju je vršila ovlašćena komisija tuženog, čime je tužilac postupio protivno odredbi člana 69. stav 1. tačka 11. Kolektivnog ugovora tuženog, kojom je propisano da se odbijanje podvrgavanja lekarskom pregledu radi utvrđivanja radne sposobnosti, alko ili narko testu, dolazak na rad u alkoholisanom stanju, pod dejstvom opojnih droga ili konzumiranje alkohola ili opojnih droga na radnom mestu, smatra povredom radne obaveze. Identičnu odredbu sadrži i član 10. Ugovora o radu od 18.12.2006. godine, koji je tužilac zaključio sa tuženim. Pre donošenja pobijanog rešenja tužilac je upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i omogućeno mu je da se o tome izjasni, a upozorenje je dostavljeno na mišljenje i sindikatu, u skladu sa odredbama člana 180. i 181. Zakona o radu. Saglasno ugovoru o radu i opštim aktima tuženog, tužiočeva obaveza je bila da se podvrgne kontroli alkoholisanosti, a u postupku pred nižestepenim sudovima nije dokazano da je njegovo zdravstveno stanje u vreme izvršenja povrede radne obaveze uticalo na njegovu sposobnost da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima, a što bi moglo isključiti krivicu, kao osnov odgovornosti.

Suprotno navodima revidenta, nižestepeni sudovi stoga pravilno zaključuju da je u konkretnom slučaju postojao opravdan razlog za otkaz ugovora o radu tužiocu, što je tuženi i učinio u zakonito sprovedenom postupku i uz priznavanje prava propisanih zakonom, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, imajući u vidu da radnje tužioca koje je poslodavac imao u vidu prilikom donošenja osporene odluke predstavljaju povredu radne obaveze i otkazni razlog, predviđen ugovorom o radu i opštim aktom tuženog. Kako je pobijanim rešenjem tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu, tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad niti da mu naknadi štetu, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu. Zato nisu osnovani navodi revidenta kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu člana 414. stav 2. istog zakona, imajući u vidu da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo njegovom ujednačenom tumačenju.

Predsednik veća sudija

Snežana Andrejević,s.r.