Privredni apelacioni sud presudom Pž 845/15 od 15.07.2015. godine odbija kao neosnovanu žalbu tuženih i presudu Privrednog suda u Požarevcu P br.175/14 od 27.01.2015. godine potvrđuje.

Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuju blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tuženih nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je ukazivanje revidenata i na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revidenti ukazuju da presuda protivreči sama sebi i da razlozi o bitnim činjenicama postoje između onoga što sud u razlozima presude navodi i sadržine isprava i iskaza datih u postupku. Iz sadržine ovih revizijskih navoda proizilazi da se tuženi pozivaju na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP (zbog koga se revizija u smislu člana 407. istog zakona ne može izjaviti) a ne na povredu iz člana 374. stav 1. ZPP, koju tuženi neodređeno pominje kao revizijski razlog.

Prema stanju u spisima predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti predugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta na više katastarskih parcela, koje se nalaze u KO ..., utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu poljoprivrednih zemljišta na više parcela u KO ... i utvrđenje da je ništav ugovor o prodaji navedenog poljoprivrednog zemljišta. Predmet protivtužbenog zahteva je utvrđenje da je Zemljoradnička zadruga ... iz ... imala pravo svojine na spornom poljoprivrednom zemljištu na dan ... godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u momentu raspolaganja, navedene nepokretnosti su bile evidentirane kao društvena svojina. Prvotužena Zemljoradnička zadruga je samo uz prethodnu saglasnost Agencije nadležne za poslove privatizacije mogla da donosi odluke o raspolaganju imovinom. Navedene parcele nisu otuđene saglasno odredbama člana 12. i 14. Zakona o prometu nepokretnosti javnim nadmetanjem po tržišnim uslovima jer su neposrednom pogodbom prodate drugotuženom za cenu od 16.000.000,00 dinara iako je prema nalazu poreske uprave tržišna vrednost nepokretnosti bila 33.882.120,00 dinara. Iz sadržaja rešenja Službe za katastar nepokretnosti broj ... od 18.10.2007. godine predmetne nepokretnosti su bile evidentirane kao vlasništvo Republike Srbije čiji je korisnik prvotužena Zemljoradnička zadruga. U predugovoru o zakupu navedenog poljoprivrednog zemljišta koji je zaključen između prvo i drugotuženog 10.09.2007. godine, navedeno je da se radi o zemljištu u društvenoj svojini, te da nije razgraničena društvena i državna svojina, kao i da će nakon razgraničenja biti zaključen ugovor.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev i utvrđuje da su ništavi predugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta, ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta i ugovor o prodaji spornog poljoprivrednog zemljišta, kao protivan imerativnim propisima. Odbija protivtužbeni zahtev prvotuženog – protivtužioca za utvrđenje da je navedena Zemljoradnička zadruga imala pravo svojine na spornom zemljištu iz razloga što tuženi nije podneo ni jedan dokaz na okolnost da je dana 12.06.2009. godine bio vlasnik spornih nepokretnosti.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni, a odbijen protivtužbeni zahtev.

Revidenti u revizijskim razlozima izražavaju suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 49/92 , 54/96 i 62/06) propisano je da je poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta, u državnoj svojini. Stavom drugim navedene zakonske odredbe propisano je da je poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini, koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla kao sredstvo za proizvodnju, društveni kapital tog preduzeća.

Članom 49. Zakona o zadrugama propisano je da imovinu zadruge čine prava svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novčanim sredstvima i hartijama od vrednosti (zadužna svojina) i druga imovinska prava (stav 1). Stavom drugim navedene zakonske odredbe propisano je da se zadružna svojina obrazuje iz udela zadrugara koji su preneseni u svojinu zadruge ili članarine zadrugara, sredstava ostvarenih radom i poslovanjem zadruge i sredstava koje je zadruga stekla na drugi način. Stavom trećim propisano je da u obavljanju delatnosti zadruga koristi zadružnu svojinu, a na osnovu drugih imovinskih prava može koristiti sredstva u svojini zadrugara kao i sredstva drugih domaćih i stranih pravnih lica. Stavom četvrtim propisano je da zadruga raspolaže svojom imovinom na način određen zakonom i osnivačkim aktom, odnosno zadružnim pravilima. Odredbom člana 49a istog zakona propisano je da zadruga koja koristi imovinu koja je evidentirana kao društvena svojina odnosno kao društveni kapital ne može bez prethodne saglasnosti Agencije nadležne za poslove privatizacije da donosi odluke o raspolaganju tom imovinom a naročito odluke o prodaji, poklonu, razmeni, korišćenju, poravnanju sa poveriocima, davanju zaloge, davanju hipoteke i davanju garancije, davanju u dugoročni zakup i ulaganju u druga pravna lica, a odluke donete suprotno stavu 1 ovog člana su ništave.

U vreme zaključenja ugovora o prodaji 12.06.2009. godine navedene parcele su bile u društvenoj svojini i kao takve evidentirane upravo po zahtevu prvotuženog, zbog čega je bilo nephodno da prodavac ovde prvotuženi pribavi saglasnost Agencije nadležne za poslove privatizacije. U predugovoru o zakupu spornih nepokretnosti, koji su sačinili tuženi, navedeno je da se radi o zemljištu u društvenoj svojini, kao i da nije razgraničena društvena i državna svojina, te da će nakon razgraničenja biti zaključen ugovor.

Imajući u vidu ove činjenice, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je ugovor o kupoprodaji ništav jer je zaključen suprotno odredbi člana 49a Zakona o zadrugama i članu 12. Zakona o prometu nepokretnosti važećem u vreme zaključenja navedenih ugovora, što ga čini ništavim u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Sledom rečenog i ugovor o zakupu navedenih poljoprivrednih parcela je u momentu overe ugovora 30.11.2007. godine bio ništav imajući u vidu da su parcele bile evidentirane kao društvena svojina. Kako se davanje u zakup smatra aktom raspolaganja u smislu člana 49a Zakona o zadrugama, pri čemu saglasnost nadležne Agencije nije pribavljena, to je i ovaj ugovor kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi ništav. U pogledu predugovora o zakupu predmetnog poljoprivrednog zemljišta, nižestepeni sudovi takođe pravilno zaključuju da je takav ugovor ništav. Nakon stupanja na snagu Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a imajući u vidu da je sporna nepokretnost bila imovina Republike Srbije, čiji je korisnik bila Zemljoradnička zadruga AA, ovde prvotuženi, zadruga nije mogla samostalno da odlučuje o raspolaganju poljoprivrednim zemljištem davanjem istog u zakup. Predugovor koji su zaključili tuženi je suprotan odredbama Zakona o poljoprivrednom zemljištu i samim tim ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu protivtužbenog zahteva, neosnovano se revizijom ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Ovo iz razloga što iz utvrđenih činjenica, proizilazi da u momentu zaključenja ugovora 12.06.2009. godine o prodaji spornog zemljišta, prvotuženi nije bio vlasnik spornih nepokretnosti, niti je u toku postupka podneo dokaz u prilog vlasništa na spornim zemljištem.

Navodima revidenta, prema kojima je PK VV, (iz koje se kasnije izdvojila ZZ AA), teretno kupila predmetno zemljište i prenela ga na ovde prvotuženu, se ne dovodi u sumnju pravilnost ovakvog zaključka nižestepenih sudova. Ovo iz razloga što iz stanja u spisima proizilazi da je PK VV – OOK AA zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa većim brojem fizičkih lica. Nakon što je zemljište pribavljeno iz PK VV izdvojila se usled organizovanja ZZ AA dana 20.03.1990. godine. Sporazumom o razgraničenju prava i obaveza PK VV i OOK AA definisano je da se sredstva u društvenoj svojini koje je koristio PK VV RJ ... ustupaju ZZ AA.

Članom 6. Zakona o zemljoradničkim zadrugama („Službeni glasnik RS“, broj 59/89) važećem u vreme organizovanja prvotužene, bilo je propisano da zadruga posluje sredstvima u zajedničkoj svojini zadrugara, društvenoj svojini, sredstvima u svojini domaćih fizičkih i građanskih pravnih lica, kao i sredstvima stranih lica na način utvrđen ugovorom o osnivanju zadruge. Zadružna svojina obrazuje se od udela zadrugara, članarina zadrugara, sredstava ostvarenih radom zadruge odnosno sredstava stečenih na drugi način. Prema odrebama navedenog zakona, zadruga je bila u obavezi da svoju imovinu evidentira pri čemu se donošenjem Ustava iz 1990. godine, najčešće zadružna svojina evidentirala kao društvena svojina.

Nasuprot navodima revidenta, prvotuženi ne može iz statusne promene PK VV i izdvajanja ZZ AA izvlačiti pravo svojine na spornom zemljištu. Iz utvrđenih činjenica proizilazi da su sredstva u društvenoj svojini PK VV koja je koristila ZZ AA ustupljena novoformiranoj zadruzi. Međutim, njihovim ustupanjem nije promenjen oblik svojine nad njima, već je zadruga stekla isti obim prava kao i njen pravni prethodnik, odnosno pravo korišćenja u društvenoj svojini, zbog čega njihovo dalje unošenje u komasacionu masu radi dobijanja drguih parcela nije moglo promeniti obim prava, jer je nakon komasacije prvotuženi mogao na novim parcelama imati ista prava kao i na onim unetim u komasacionu masu (pravo korišćenja). Prvotužena je morala da pruži dokaze da su predmetne nepokretnosti zadružna imovina u smislu da je obrazovana od udela zadrugara, članarina zadrugara, sredstava ostvarenih radom zadruge, odnosno sredstava stečenih na drugi način. Kako prvotuženi nije pružio dokaze da se radi o nepokretnostima koje je navedena zadruga stekla na navedeni način, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova, da je neosnovan protivtužbeni zahtev prvotuženog za utvrđenje da je prvotužena imala pravo svojine na spornom poljoprivrednom zemljištu, jer prvotuženi nije pružio dokaze da je na dan 12.06.2009. godine bio vlasnik spornih nepokretnosti.

Kako ne postoje revizijski razlozi tako ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti, revizijski sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić