Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu - dela kojim je odlučeno o predlogu za ponavljanje postupka, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost drugostepenog rešenja u pobijanom delu, u smislu člana 399. u vezi člana 412. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09 - u daljem tekstu: ZPP) koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP u vezi sa članom 422. stav 1. tačka 11. istog zakona na koju se ukazuje revizijom.

Tužilac je 21.01.2013. godine podneo predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5186/06 od 10.09.2008. godine, kojom je odbijena njegova žalba i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8018/04 od 23.06.2006. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 735.649,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2006. godine i naknadu troškova postupka. Predlog za ponavljanje postupka podnet je na osnovu odredbe člana 422. stav 1. tačka 11. ZPP, s`obzirom da je odlukom Ustavnog suda Už 5009/10 od 22.11.2012. godine, u kojoj se ukazuje i na odluku istog suda Už 3736/10 od 12.07.2012. godine, usvojena ustavna žalba tužioca i utvrđeno da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje u drugostepenoj presudi navedenoj u toj odluci. Iz tog razloga tužilac, smatra da se nalazi u istoj činjenično-pravnoj situaciji, zbog čega su ispunjeni uslovi iz člana 422. stav 1. tačka 11. ZPP.

Prvostepeni sud je predlog za ponavljanje postupka odbio, sa obrazloženjem da odluka Ustavnog suda može biti razlog za ponavljanje postupka samo ako je predmet ustavno-sudske kontrole bila odluka kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak čije se ponavljanje traži. Po nalaženju tog suda, ni sada važeći Zakon o parničnom postupku, niti ranije važeći Zakon o parničnom postupku (koji se primenjuje u ovom slučaju), ne daje mogućnost redovnim sudovima da u postupku po predlogu za ponavljanje postupka sami proširuju dejstvo odluke Ustavnog suda na treća lica, a posebno ne na lica koja su bila stranke u nekom drugom pravnosnažno okončanom parničnom postupku, koja se po oceni redovnog suda nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i lice na koje konkretna odluka Ustavnog suda proizvodi neposredno pravno dejstvo.

Drugostepeni sud prihvata ove razloge, uz dodatno obrazloženje da se dejstvo konkretne odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi može proširiti i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ali samo pod uslovom da Ustavni sud oceni da je to u konkretnom slučaju nužno i svojom odlukom odredi krug lica koja su bila neposredni učesnici postupka koji se ponovo reotvara pred redovnim sudom i na koja će, zbog identiteta pravne situacije, proširiti dejstvo svoje odluke. Po nalaženju tog suda, suprotno postupanje značilo bi da redovni sud utvrđuje povredu ustavnog prava, što nije u njegovoj nadležnosti, i dovelo do toga da u postupku po vanrednom pravnom sredstvu redovan sud ceni i utvrđuje da je po sadržaju pojedinačni akt koji nije bio predmet ustavno-sudske kontrole takav da bi vodio istovetnoj povredi kao onaj pojedinačni akt koji je bio predmet ustavno-sudske kontrole.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su, polazeći od razloga na kojem je zasnovan predlog za ponavljanje postupka, pravilno odlučili kada nisu dozvolili ponavljanje postupka.

Odredbom člana 422. stav 1. tačka 11. ZPP je propisano da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može ponoviti po predlogu stranke ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku. Pravno dejstvo odluke o usvajanju ustavne žalbe određeno je odredbom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 109/07 ... 18/13), kojom je propisano da ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda više lica, a samo neka od njih su podnela ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.

Ustavna žalba je predviđena članom 170. Ustava Republike Srbije i predstavlja strogo formalno pravno sredstvo kojim Ustavni sud pruža neposrednu zaštitu individualnih prava i sloboda garantovanih Ustavom i ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Sporovi po ustavnim žalbama su konkretni sporovi za zaštitu Ustavom zajemčenih prava učesnika ustavno- sudskog spora. Ustavni sud svojom odlukom usvaja ustavnu žalbu i određuje konkretno lice kome je povređeno i uskraćeno pravo i sloboda, konkretan akt ili radnju kojim je povreda ili uskraćivanje učinjeno, odnosno u čemu se povreda ili uskraćivanje sastoji, kao i koje pravo i sloboda je podnosiocu ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno. Zbog toga je dejstvo odluke po ustavnoj žalbi inter partes, tako da odredba člana 166. stav 2. Ustava koja utvrđuje da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, u slučaju odluke po ustavnoj žalbi ima, po pravilu, ograničeno pravno dejstvo i to prema učesnicima u postupku - podnosiocu ustavne žalbe i sudu koji je doneo osporeno rešenje ili presudu. U slučaju odluke Ustavnog suda kojom je usvojena ustavna žalba i poništena sudska odluka, sama po sebi, proizvodi pravno dejstvo i prema drugoj stranci u parničnom postupku u kome je doneta poništena sudska odluka. Samo izuzetno, odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi ima pravno dejstvo i prema trećim licima. Prema Zakonu o Ustavnom sudu postoji pravna mogućnost proširenog dejstva tih odluka Ustavnog suda i na treća lica, ali je ona uslovljena postojanjem i ostvarivanjem određenih pretpostavki utvrđenih zakonom. To znači da nema automatskog proširenog dejstva odluke Ustavnog suda na treća lica i na „slične“, odnosno „istovetne“ situacije, već je potrebno da Ustavni sud u postupku koji vodi po ustavnoj žalbi utvrdi da li su ispunjeni uslovi iz navedene odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu i oceni da je to u konkretnom slučaju nužno, te da isto izričito utvrdi svojom odlukom, odnosno da svojom odlukom odredi krug lica na koje proširuje dejstvo te konkretne odluke.

Iz navedenih razloga, s`obzirom da odlukom Ustavnog suda Už 5009/10 od 22.11.2012. godine nije utvrđeno da ista proizvodi pravno dejstvo i prema tuženom, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. ZPP u vezi sa članom 412. stav 4. istog zakona, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova po reviziji odbijen je na osnovu člana 161. stav 1. ZPP, u vezi člana 149. stav 1. istog zakona, jer je revizija tužioca odbijena, zbog čega je odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić