U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Ljubiša Kostadinović iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik advokat Tanja Minčić Marković iz ..., odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3066/14 od 21.01.2015. godine, u sednici održanoj 29.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3066/14 od 21.01.2015. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P1 463/13 od 24.04.2014. godine, odbijen je tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. ... od 31.10.2013. godine i obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu štete u iznosu od 18 zarada koje bi ostvario da je radio kod tuženog, ukupno 426.312,00 dinara sa kamatom od 25.03.2014. godine do isplate. Tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 70.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3066/14 od 21.01.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj br.72/11...55/14) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima ... po ugovoru o radu od 24.02.2011. godine do donošenja rešenja o otkazu 31.10.2013. godine. Tužiocu je otkazan ugovor o radu jer je zbog ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog prestala potreba za njegovim radom u skladu sa odredbama člana 179. tačka 9. i čl.158. i 159. Zakona o radu. Pre otkaza tužiocu je isplaćena otpremnina.

U trenutku utvrđivanja viška zaposlenih tuženi je imao 64 zaposlena a viškom je oglašeno manje od 10 zaposlenih. Zbog iskazanog gubitka u poslovanju tuženi je pokrenuo i sproveo postupak utvrđivanja viška zaposlenih. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, tuženi je doneo Odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih od 02.10.2013. godine, doneo Pravilnik o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 03.10.2013. godine, Odluku o kriterijumima za određivanje viška zaposlenih od 03.10.2013. godine i Ocenu o rezultatima rada zaposlenih od 11.10.2013. godine. Izmenjenom organizacijom i sistematizacijom kod tuženog je u organizacionom delu osnovne organizacione jedinice izvršeno ukidanje određenih poslova a smanjen je broj izvršilaca na poslovima iz okvira radnog mesta inkasant – iznalazač tako što je 10 izvršilaca predviđeno 6 izvršilaca. Zbog smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima tuženi kao poslodavac, iako prema broju zaposlenih koji su oglašeni kao višak nije bio u obavezi da po zakonu donese program rešavanja viška zaposlenih, doneo je Odluku o utvrđivanju kriterijuma za određivanje viška zaposlenih. Osnovni kriterijum bio je rezultat rada u protekloj godini utvrđen prema obrazloženoj oceni neposrednog rukovodioca, zasnovan na elementima ostvarenog učinka prema utvrđenim normativima kvaliteta obavljenog posla, efikasnosti rada i odnosa prema radu i radnim zadacima. Kao dopunski kriterijum su bili predviđeni broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, dužina radnog staža i broj dece na školovanju, pri čemu je prednost imao zaposleni sa dužim radnim stažom i više dece na školovanju. Tokom sprovedenog postupka, tuženi je primenom usvojenih kriterijuma i opisne ocene sa rezultatima rada zaposlenih iz izveštaja neposrednih rukovodilaca, sačinio službenu belešku o radu i rezultatima rada i doneo ocenu o rezultatima rada zaposlenih, na osnovu čega je sačinio i Odluku o prestanku potrebe za radom određenih zaposlenih. Primenom tako utvrđenih kriterijuma i sprovedenog postupka i tužilac je među ostalim zaposlenima (kao lošije ocenjenim u odnosu na ostale izvršioce na istim poslovima) određen kao višak zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto je 31.10.2013. godine.

Kod ovakvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su ocenili da je pobijano rešenje o otkazu tužiocu ugovora o radu doneto u zakonito sprovedenom postupku i bez povrede tužiočevih prava. Zbog toga su presudama odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu i isplatu tužiocu 18 zarada na ime naknade materijalne štete, bez vraćanja na rad.

Neosnovano se revizijom tužioca pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava. Sudovi su odluku o odbijanju tužbenog zahteva obrazložili valjanim i dovoljnim razlozima koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu predviđeno je da postoji opravdan razlog za otkaz ugovora o radu ukoliko usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavca prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. S obzirom na broj ukupno zaposlenih na neodređeno vreme i broj zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih u smislu člana 153. do 156. Zakona o radu. Kako je promenjenom organizacijom i sistematizacijom kod tuženog došlo do smanjenja broja izvršilaca na poslovima inkasanta-iznalazača na kojima je bio raspoređen tužilac, tuženi je utvrdio, a zatim primenio kriterijume na osnovu kojih je doneo odluku o višku zaposlenih. Na osnovu utvrđenog kriterijuma rezultata rada i sprovedenog ocenjivanja odredio je višak zaposlenih među kojima se našao i tužilac kao zaposleni na poslovima inkasanta – iznalazača. Primenjeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih u smislu člana 155. stav 1. tačka 4. Zakona o radu opravdavaju otkazni razlog prestanka potrebe za radom tužioca zbog smanjenog obima posla i smanjenja broja izvršilaca na poslovima na kojima je bio raspoređen, koji je propisan odredbom člana 179. tačka 9. istog zakona. Isplata otpremnine izvršena je u skladu sa obavezom iz člana 158. ovog zakona.

Kako je u postupku sudske zaštite pred prvostepenim sudom izvedenim dokazima utvrđeno da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto u zakonito sprovedenoj proceduri i uz primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih, formalna nepotpunost obrazloženja pisanog teksta tog rešenja u smislu nepotpunog opisa svih sprovedenih radnji i faza postupka ne utiče na valjanost i pravno dejstvo tog rešenja u smislu člana 185. stav 1. Zakona o radu. Teret dokazivanja činjenica da je tuženi bio u mogućnosti da tužiocu obezbedi drugi posao odgovarajući njegovoj stručnoj spremi ili prekvalifikaciju ili rad kod drugog poslodavca počiva na tužiocu u smislu člana 231. stav 2. ZPP, pa takvi revizijski razlozi bez pružanja potrebnih podataka i dokaza u postupku do pravnosnažnog presuđenja nemaju značaja za drukčija odlučivanja u postojećoj činjeničnoj situaciji.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka koja je doneta na osnovu člana 163. st.1. i 2. u vezi čl.153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, tuženom nije dosuđena naknada troškova odgovora na reviziju jer ta procesna radnja nije bila potrebna u revizijskom postupku.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić