Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju podneo je tuženi i predložio da se revizija tužioca odbije kao neosnovana. Troškove revizijskog postupka je tražio u iznosu od 114.480,00 dinara za sastav odgovora na žalbu.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da ova bitna povreda odredaba parničnog postupka u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP nije revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca i tuženi zaključili su ugovor o dugoročnom kreditu od 25.09.2009. godine, kojim je odobren kredit u iznosu od 2.700.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. U članu 3. Ugovora predviđeno je da se kredit odobrava sa rokom otplate od šest godina računajući od datuma korišćenja prve tranše kredita i da se kredit otplaćuje tako što se glavni dug otplaćuje u jednakim tromesečnim ratama, s tim da prva rata dospeva 12 meseci od datuma korišćenja prve tranše kredita. Članom 8. ugovoreno je da korisnik kredita može isti u celini ili delimično, otplatiti pre roka, dok je stavom 2. predviđeno da se smatra da je izdavanjem pismene saglasnosti dogovoreno da kredit dospeva na dan koji je predložio korisnik kredita. U članu 13. Ugovora predviđeni su uslovi pod kojima banka može raskinuti ugovor (pa tako i usled neplaćanja ili zadocnjenja u plaćanju bilo koje dve dospele obaveze). Ugovorne strane su 22.06.2011. godine zaključile i Aneks navedenog ugovora, kojim je izmenjen član 3. u stavu 2. i 3. u pogledu načina otplate kredita, tako što je određeno da naredna rata dospeva 28.03.2012. godine.

U periodu od 17.04.2012. do 28.06.2012. godine tuženi je od tužioca tražio da plati dospele iznose po osnovu navedenog Ugovora o kreditu, a tužilac ga je obaveštavao da nastoji da prevaziđe kašnjenje u plaćanju dospelih obaveza, te je dopisom od 01.08.2012. godine ponudio da tuženom prenese vlasništvo na objektima koji su predmet osporenog Ugovora.

Tužilac i tuženi su zaključili Ugovor o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga, koji je overen 28.09.2012. godine. U članu 1. konstatovano je da je tužilac vlasnik nepokretnosti, upisanih u LN broj ..., KO ..., čije su karakteristike bliže navedene (stav 1); da su tužilac i tuženi zaključili Ugovor o dugoročnom kreditu od 25.09.2009. godine i dana 22.06.2011. godine. U članu 2. Ugovora predviđeno je da ugovorne strane ugovaraju prenos prava svojine na nepokretnostima iz člana 1. Ugovora u korist tuženog umesto ispunjenja duga po osnovu Ugovora i Aneksa ugovora navedenih u članu 1. stav 2. Ugovora. U članu 4. ugovora predviđeno je da tužilac umesto ispunjenja obaveze iz člana 3. ugovora prenosi u svojinu tuženom svoju nepokretnu imovinu, bliže opisanu u obrazloženju, te da na način iz prethodnog stava tuženi da umesto da od tužioca namiri svoje potraživanje prijemom novčanog iznosa svog potraživanja, od tužioca koji je istovremeno i vlasnik nepokretnosti navedeno potraživanje namiruje sticanjem u svojinu 1/1 nepokretnosti iz ovog Ugovora.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je predmetni Ugovor o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga ništav, te je usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio.

Polazeći od odredbe čl. 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, te odredbe člana 46. Zakona o platnom prometu, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilac u vreme kada mu je račun bio u blokadi, svoje obaveze prema tuženom mogao izmiriti prenosom prava svojine na nepokretnostima koje su u njegovom vlasništvu, a iz razloga što predmetna ugovorna obaveza ima kauzu i Ugovor nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Imajući u vidu odredbe zaključenog Ugovora o kreditu sadržane u članovima 8. i 13. pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac kao dužnik novčane obaveze imao pravo da u svako doba otplati obaveze iz kredita i pre njihove dospelosti, te da mu nije bilo zabranjeno da umesto prenosa novčanih sredstava ponudi drugo sredstvo prevremene otplate kredita.

Ovo iz razloga, što je drugostepeni sud pravilno zaključio da predmetni ugovor ima kauzu koja nije protivna izričitom prinudnom propisu sadržanom u članu 46. Zakona o platnom prometu, prema kojem, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud navedeni Zakon se odnosi isključivo na novčane transakcije koje se obavljaju u dinarima, te da u obavljanju istih banka koja vodi račun klijenta mora poštovati odredbe tog Zakona prilikom prijema njegovih naloga za plaćanje i prilikom izvršavanja transfera, kako zaduženja tako i izvršavanja novčanih obaveza tog subjekta.

Iz navedenog sledi da se Zakon o platnom prometu odnosi na poslove platnog prometa koje obavljaju banke, te tužiocu, kao korisniku kredita Zakonom o platnom prometu nije bilo zabranjeno da obaveze iz kredita izmiri i pre roka njihovog dospeća, niti mu je bilo zabranjeno da radi ispunjenja obaveza sa poveriocem ugovori zamenu ispunjenja, odnosno da svoju obavezu izmiri predajom pokretnih ili nepokretnih stvari.

Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da zaključenje Ugovora o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga nisu povređene odredbe ni jednog prinudnog propisa niti javnog poretka ili pravila morala, pa ni odredaba Zakona o platnom prometu, budući da se isti primenjuje isključivo na platne transakcije.

Sa iznetih razloga, pravilan je i zaključak drugostepenog suda da je ovakvo ugovaranje, odnosno zamena ispunjenja, saglasno odredbama čl. 12, 16. i 17. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da se tužilac u konkretnom slučaju ponašao u skladu sa osnovnim načelima obligacionog prava, kada je svoje obaveze izmirio imovinom koju poseduje.

Za svoju odluku, drugostepeni sud je dao jasne i valjane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Neosnovani su navodi revizije da blokada računa tužioca istog onemogućava u izmirenju obaveza na način kako je to učinjeno u konkretnom slučaju, jer je to suprotno odredbi člana 46. Zakona o platnom prometu.

Ovo iz razloga što blokada računa onemogućava tužioca da svoju novčanu obavezu po Ugovoru o kreditu ispuni plaćanjem obaveze ali ne i da svoju obavezu ispuni zaključenjem Ugovora o izmirenju obaveze predajom u posed nekretnina koje poseduje. Stoga su neosnovani i navodi revizije da je u konkretnom slučaju prekršen imperativni propis, tako da je predmetni ugovor ništav.

Sastavljanje odgovora na reviziju nije bilo nužno za vođenje ove parnice, te je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen.

Sa izloženog, a na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić