Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž1 242/16 od 14.03.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Staroj Pazovi, branioca okrivljenog GG, advokata Vladimira Ališića, branioca okrivljenog AA, BB i VV, advokata Vlajka Komlenca i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji K 1455/11 od 17.06.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA, BB i VV, advokat Vlajko Komlenac, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u smislu odredbi člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA, BB i VV, advokata Vlajka Komlenca je neosnovan.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac okrivljenih AA, BB i VV, advokat Vlajko Komlenac, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama optužba prekoračena, navodima da je sud u činjenični opis izreke pravnosnažne presude uneo reči: ''Da je AA prišao stolu za kojim je sedeo okrivljeni DD pa mu je tražio da ustane kako bi mu nešto rekao, a kada je on ustao okrivljeni AA ga je udario pesnicom u predelu lica od kog udarca je okrivljeni DD pao, koju radnju javni tužilac u podnetom i izmenjenom optužnom aktu Kt 396/09 okrivljenom AA nije stavio na teret, već je u istome naveo: da je okrivljeni DD... nakon verbalnog sukoba sa ošt. GG a zatim i sa ošt. AA istog više puta udario rukama stisnutim u pesnicu u predelu glave i tela, te ga srušio na zemlju...''.

Potom, branilac okrivljenih u podnetom zahtevu je naveo da je sud optužnicu prekoračio i na taj način što je u izreci pravnosnažne presude naveo da su okrivljeni VV i BB pritrčali, te zajedno sa AA i još nekim licima čiji identitet nije utvrđen nastavili da udaraju okrivljenog DD rukama, odnosno pesnicama, nogama i stolicama, što ovim okrivljenima označenim optužnim aktom javnog tužioca nije stavljeno na teret, već im je stavljeno na teret da su okrivljeni VV i BB nakon što je DD srušio na zemlju AA udarili više puta rukama i nogama DD u predelu glave i tela.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Ovom zakonskom odredbom postavljen je, između ostalog, zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude, koji se zasniva na optužnom načelu po kome nema postupka bez ovlašćenog tužioca i po kome tužilac određuje predmet suđenja, a sve u cilju sprečavanja mešanja osnovnih procesnih funkcija, odnosno prenošenja funkcije optužbe na sud i time delimičnog spajanja dveju procesnih funkcija koje se isključuju.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja, a u suprotnom, sud narušava zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Sledstveno iznetom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud je time što je u izreci pravnosnažne presude naveo da je okrivljeni AA prišao stolu za kojim je sedeo okrivljeni DD pa mu je tražio da ustane kako bi mu nešto rekao a kada je on ustao okrivljeni AA ga je udario pesnicom u predelu lica od kog udarca je okrivljeni DD pao, samo upodobio činjenično stanje utvrđeno na glavnom pretresu u pogledu postojanja verbalnog sukoba opisanog u dispozitivu optužnog akta javnog tužioca između okrivljenog DD i okrivljenog AA, na šta je ovlašćen.

Pored toga, Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje i napred bliže navedene navode zahteva branioca okrivljenih da je sud prekoračio optužbu vezano za radnje izvršenja koje su okrivljenom VV i BB optužnim aktom javnog tužioca stavljene na teret, obzirom da je ovim okrivljenima stavljeno na teret da su: ...nakon što je okrivljeni DD nakon verbalnog sukoba sa GG, a zatim i sa AA istog više puta udario rukama stisnutim u pesnicu u predelu glave i tela te ga srušio na zemlju kada je okrivljeni AA više puta udario oštećenog DD u predelu glave i tela, nakon čega su okrivljeni DD i AA staklene flaše, čaše i drvene stolice bacali jedan na drugog...'', a oglašeni su krivim da su: ...i to okrivljeni AA prišao stolu za kojim je sedeo okrivljeni DD pa mu je tražio da ustane kako bi mu nešto rekao, a kada je on ustao, okrivljeni AA ga je udario pesnicom u predelu lica od kog udarca je okrivljeni DD pao, pa ga je neko udario stolicom u predelu potiljka, nakon čega su okrivljeni VV i BB pritrčali te zajedno sa okrivljenim AA i još nekim licima čiji identitet nije utvrđen nastavili da udaraju okrivljenog DD rukama, odnosno pesnicama, nogama i stolicama, dakle, ovi okrivljeni oglašeni su krivim za istovetne radnje koje su im i bile stavljene na teret optužnim aktom javnog tužioca.

Stoga, Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branilaca okrivljenih AA, BB i VV da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP.

Potom, branilac okrivljenih AA, BB i VV, u zahtevu za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog povrede zakona, bez konkretizovanja zbog koje povrede zakona zahtev podnosi, a iz obrazloženja zahteva i navoda da su okrivljeni kritičnom prilikom postupali u nužnoj odbrani odbijajući od sebe istovremeni protivpravni napad okrivljenog DD i to tako što je okrivljeni DD više puta udario pesnicom okrivljenog AA u predelu glave i tela od čega je ovaj pao na zemlju i nalazeći se u tom položaju, a da bi od sebe odbio istovremeni protivpravni napad okrivljenog DD, ovoga udario i pesničio se sa njim, dok su okrivljeni VV i BB, videvši da je njihov drug, ovde okrivljeni AA napadnut, okrivljenom DD zadali nekoliko udaraca kako bi od okrivljenog AA odbili istovremeni protivpravni napad okrivljenog DD, po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da zahtev podnosi zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni AA prišao stolu za kojim je sedeo DD pa mu je tražio da ustane kako bi mu nešto rekao, a kada je on ustao, okrivljeni AA ga je udario pesnicom u predelu lica od kog udarca je okrivljeni DD pao, pa ga je neko udario stolicom u predelu potiljka, nakon čega su okrivljeni VV i BB pritrčali te zajedno sa okrivljenim AA i još nekim licima čiji identitet nije utvrđen nastavili da udaraju okrivljenog DD rukama, odnosno pesnicama, nogama i stolicama kojom prilikom je usled zadobijenih udaraca okrivljeni DD zadobio lake telesne povrede, dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da okrivljeni AA, BB i VV kritičnom prilikom nisu od sebe odbijali istovremeni protivpravni napad okrivljenog DD i sledstveno tome i nisu postupali u nužnoj odbrani.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode zahteva branioca ovih okrivljenih da su pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Navodima iz zahteva branioca okrivljenih AA i VV, kojima se ukazuje da je sud, suprotno odredbi člana 68. stav 1. KZ opozvao uslovne osude koje su istima izrečene i to: okrivljenom AA pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi K 300/12 od 05.06.2014. godine, a okrivljenom VV pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K 1639/10 od 23.04.2012. godine i Osnovnog suda u Staroj Pazovi K 125/11 od 17.09.2014. godine, po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da zahtev podnosi zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, ove navode zahteva branilac okrivljenih isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na str. 5 poslednji pasus obrazloženja presude je dao jasne i dovoljne razloge o tome da je prvostepeni sud, pravilnom primenom odredbe člana 68. KZ okrivljenima AA i VV opozvao uslovne osude i istima izrekao jedinstvene kazne zatvora, koje, kao pravilne u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

S tim u vezi, po oceni Vrhovnog kasacionog suda bez osnova je isticanje zahtevom branioca okrivljenog AA da je sud suprotno odredbi člana 54. st. 1. i 3. KZ prilikom izricanja jedinstvene kazne zatvora cenio raniju osuđivanost ovog okrivljenog po presudi Osnovnog suda u Staroj Pazovi K 300/12 od 05.06.2014. godine koju je opozvao i iz iste uzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci, obzirom da je ovaj sud cenio raniju osuđivanost ovog okrivljenog kao otežavajuću okolnost i to pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K 1639/10, a ne i raniju osuđivanost pravnosnažnom presudom koju je opozvao.

Pored toga, Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navod iz zahteva branioca okrivljenog VV da je pravnosnažnim presudama na štetu ovog okrivljenog povređena odredba člana 60. stav 2. tačka 2. KZ prilikom odmeravanja jedinstvene kazne zatvora isticanjem da jedinstvena kazna zatvora ne sme dostići zbir utvrđenih kazni, budući da je sud ovom okrivljenom za krivično delo za koje je oglašen krivim utvrdio kaznu zatvora u trajanju od devet meseci, pa ga je, nakon što mu je opozvao uslovne osude izrečene presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K 1639/10 od 23.04.2012. godine i uzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od osam meseci i uslovnu osudu izrečenu pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi K 125/11 od 17.09.2014. godine i uzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 11 meseci iz te presude, istoga, pravilnom primenom odredbe člana 60. stav 2. tačka 2. KZ osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci koja ne prelazi zbir utvrđenih kazni zatvora koje su ušle u sastav jedinstvene kazne zatvora čiji zbir pojedinačnih kazni zatvora iznosi 28 meseci, odnosno dve godine i četiri meseca.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenih AA, BB i VV, da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Rukovođen iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                             Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                    Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić