Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj br.72/11 i 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pobijanom odlukom posle rasprave održane pred drugostepenim sudom, parnične stranke su zaključile brak 15.11.2003. godine, koji je razveden u novembru 2007. godine. Pre zaključenja braka tuženi je kupio kat. parcelu br. ... na kojoj je izgradio kuću, koja je do zaključenja braka parničnih stranaka bila stavljena pod krov. Međutim, u to vreme u kući nije moglo da se živi, zbog čega su parnične stranke po zaključenju braka živele sa majkom tuženog. Pre zaključenja braka sa tužiljom, tuženi je 06.11.2003. godine podneo zahtev za legalizaciju kuće. Majka tužilje je u maju 2004. godine prodala svoj stan za 52.000 evra, a od tog iznosa je 25.000 evra dala tužilji kako bi se završila sporna kuća. Stranke su se u kuću uselile za Novu 2006. godinu, pošto je prethodno kuća osposobljena za stanovanje, tako što su uvedeni struja, voda, kanalizacija, kuća je okrečena, postavljeni su parketi u sobama i sređeno je kupatilo u prizemlju. Veštačenjem je utvrđeno da se iznosom od 25.000 evra u građevinskom smislu na predmetnoj nepokretnosti moglo napraviti 52,88%, a u odnosu na ukupno investiciono ulaganje moglo se napraviti 45,18% predmetne nepokretnosti.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da su sporne nepokretnosti posebna imovina tuženog, da je reč o bespravno sagrađenom objektu i da tužilja prema tuženom može postaviti samo obligaciono-pravni zahtev.

Međutim, drugostepeni sud je polazeći od navedenog činjeničnog stanja, preinačio prvostepenu presudu i pravilno zaključio da je tužbeni zahtev osnovan.

Odredbom člana 168. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/05) propisano je da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu, a članom 170. stav 2. istog zakona, propisano je da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je pravni zaključak drugostepenog suda da je na osnovu činjenice da je tokom trajanja zajedničkog života u braku sa tuženim, ulaganjem 25.000 evra kao njene posebne imovine u predmetnu kuću, tužilja znatno uvećala vrednost posebne imovine tuženog i u smislu člana 170. stav 2. Porodičnog zakona, tako stekla pravo susvojine na ovoj nepokretnosti u udelu od 45/100, kako je tražila tužbenim zahtevom, posle sprovedenog veštačenja. Revizijskim navodima tuženog ovo pravo tužilje se osporava iz razloga što je sporna nepokretnost bespravno sagrađen objekat na kome ne može da se utvrđuje pravo susvojine. Međutim, ovi revizijski navodi su neosnovani, jer se sudskom odlukom uređuju samo međusobni odnosi stranaka i ne menja status objekta, kao bespravno sagrađenog, niti sudska odluka ima uticaja na dalju sudbinu tog objekta sa stanovišta propisa o gradnji, a parnične stranke do odluke o legalizaciji ili rušenju bespravno sagrađenog objekta uživaju sudsku zaštitu koja pripada vlasnicima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud u pobijanoj presudi.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić