U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici iz porodičnih odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Ališić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Lazar Begenišić, advokat iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Tijana Divljak, advokat iz ..., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 417/16 od 14.07.2016. godine, na sednici održanoj 08.12.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 417/16 od 14.07.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji, presudom P2 289/2015 od 28.03.2016. godine, ispravljenoj rešenjem tog suda P2 289/2015 od 13.05.2016. godine, usvojio je tužbeni zahtev tužioca, tako što je utvrdio da su tuženi izvršili nasilje u porodici prema tužiocu, nanošenjem teških telesnih povreda, ugrožavanjem telesnog integriteta tužioca. Zabranio je tuženima prilazak tužiocu na udaljenosti manjoj od 100 metara, kao i svaki pristup oko mesta stanovanja tužioca, kući u ulici ... broj ... Konstatovao je da će izrečene mere zaštite od nasilja u porodici trajati godinu dana od dana pravnosnažnosti ove presude i mogu biti produžene dok ne prestanu razlozi zbog koje su mere određene. Obavezao je tužene da solidarno naknade tužiocu troškove parničnog postupa u iznosu od 226.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.03.2016. godine pa do konačne isplate.

Osnovni sud u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji, rešenjem P2 289/2015 od 28.03.2016. godine, usvojio je predlog tužioca za određivanje privremene mere, i zabranio tuženima svaki prilazak tužiocu na udaljenosti manjoj od 100 metara, kao i svaki pristup oko mesta stanovanja tužioca u stambenom objektu u ulici ... broj ... .... Konstatovao je da privremena mera dejstvuje odmah i da žalba ne odlaže izvršenje privremene mere.

Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž2 417/16 od 14.07.2016. godine, delimično je usvojio žalbu tuženog BB, delimično odbio i usvojio žalbu tuženog VV, tako što je presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P2 289/15 od 28.03.2016. godine, ispravljenu rešenjem P2 289/2015 od 13.05.2016. godine, preinačio u odnosu na tuženog VV i u odnosu na njega odbio tužbeni zahtev u celosti, a u odnosu na tuženog BB, zabranu približavanja tužiocu smanjio na udaljenost manju od pet metara, u ostalom delu odluke o glavnom zahtevu potvrdio; i rešenje o troškovima sadržano u presudi potvrdio u odnosu na tuženog BB, dok je u odnosu na tuženog VV, odbio zahtev za naknadu troškova tužioca prema tuženom VV i obavezao tužioca da naknadi tuženom VV troškove prvostepenog postupka u iznosu od 88.500,00 dinara. Obavezao je tužioca da naknadi tuženom VV troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Odbio je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Odbio je zahtev tuženog BB za naknadu troškova drugostepenog postupka. Utvrdio je da je žalba tužioca povučena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se pobijana presuda preinači u pobijanom delu, tako što će se usvojiti tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na tuženog VV i obavezati tuženog VV da solidarno snosi troškove prvostepenog postupka sa tuženim BB, kao i troškove postupka po reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 1. a u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su u tazbinskom srodstvu. Tužilac sa suprugom živi u jednom delu dvojne stambene zgrade, a tuženi BB sa svojom majkom, koja je supruga pok. brata supruge tužioca, u drugom delu. Tuženi VV je brat tuženog BB i živi u istom mestu, ali na drugoj adresi. Odnosi između stranaka su uvek bili korektni. Kritičnom prilikom stranke su boravile u zajedničkom dvorištu, gde je konzumiran alkohol, započeta diskusija o radovima na stepeništu kuće i došlo do verbalnog sukoba, posle čega je tuženi BB pesnicom udario tužioca u predelu oka, nanevši tužiocu tešku telesnu povredu u vidu rascepa očne jabučice desnog oka sa zahvatanjem unutrašnjih struktura. Tužilac je tim povodom hospitalizovan, hirurški zbrinjavan i njegovo lečenje je potrajalo. Posle incidenta u dvorištu su izašle supruga tužioca i majka tuženih i pozvana je hitna pomoć. Tuženi su znatno mlađi i snažniji u odnosu na tužioca, koji je invalid i teča tuženih.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u odnosu na tuženog BB zabranio približavanje tužiocu na udaljenost manje od pet metara, imajući u vidu da tuženi BB, stanuje sa svojom majkom u drugom zasebnom delu dvojne stambene zgrade i da bi zabranom prilaska mestu stanovanja tužioca na udaljenosti manjoj od sto metara bio onemogućen da stanuje u kući, kao i da se ne radi o više puta ponovljenom modelu ponašanja, pa da bi mir i spokojstvo tužioca bili zaštićeni izrečenom zabranom. Pored toga, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog VV, imajući u vidu da prema utvrđenom činjeničnom stanju isti nije učinio nasilje prema tužiocu i da ne bi bilo opravdano izricanje mere zaštite od nasilja, s obzirom na to da tuženi VV nije udario tužioca i ne stanuje u istoj kući zajedno sa tužiocem.

Polazeći od utvrđenih činjenica, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe člana 197-200 Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, broj 18/05, 72/11, 6/15), u vezi zaštite od nasilja u porodici, odbijanjem tužbenog zahteva prema tuženom VV.

Konflikt stranaka dana 28.03.2016. godine, predstavlja izolovani incident kome nisu prethodili verbalni ni fizički sukobi stranaka iz ranijeg perioda. Tuženi VV nije učestvovao u fizičkom povređivanju tužioca niti bio glavni akter sukoba u vezi gradnje obzirom da ne stanuje na adresi stranaka, a svađa je nastala tokom zajedničkog konzumiranja alkohola. Revizijom se neosnovano ukazuje na drsko ponašanje i vređanje tuženog obzirom na iskaz tužioca u parnici: da su bili pripiti, da je tuženi VV bio prisutan ali se nije mešao u razgovor niti ga udario. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tuženi nije učinio fizičko ni psihičko nasilje prema tužiocu i pravilno je odlučeno preinačenjem odluke osnovnog suda i odbijanjem tužbenog zahteva prema VV.

Neosnovan je zahtev tužioca za naknadu opredeljenih troškova u reviziji, s obzirom na uspeh tužioca u ovom postupku u smislu člana 153. ZPP, a u vezi člana 207. Porodičnog zakona.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić