Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi izjavljuje reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tuženog nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio radno angažovan u periodu od juna 2007. do 14. aprila 2010. godine na poslovima obezbeđenja Privrednog društva „VV“ iz ..., „GG“ iz ... i „DD“ iz .... Tužioca je za rad kod tuženog angažovao ĐĐ iz ..., koji je kod tuženog faktički obavljao poslove rukovodioca radnika angažovanih na poslovima obezbeđenja i u okviru tog posla vršio razgovore sa kandidatima, obučavao zaposlene, obilazio teren i vršio kontrolu radnika. ĐĐ je penzioner koji sa tuženim nije imao zaključen ugovor o radu, niti bilo kakvo pismeno ovlašćenje za obavljanje poslova u ime i za račun tuženog. ĐĐ je njegov dugogodišnji prijatelj EE, vlasnik tuženog angažovao da obučava i obilazi radnike obezbeđenja. Prilikom razgovora tužioca i ĐĐ, tužiocu je bilo obećano da će biti primljen u radni odnos kod tuženog i da će mu biti isplaćena zarada, naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora i uvećana zarada za prekovremeni rad. ĐĐ je angažovao oko 30 radnika za rad kod tuženog od kojih je 10-ak imalo zaključen ugovor o radu sa tuženim. Utvrđeno je da se kod tuženog rad obavljao u smenama. Zaposleni su imali mesečni fond od 240 do 250 radnih časova. „ŽŽ“ iz ... čiji je direktor EE je dana 06.04.2010. godine zaključio ugovor o fizičko-tehičkom obezbeđenju sa „DD“ iz .... Tužilac je dana 14.04.2010. godine počeo da radi u firmi iz ... a za „ŽŽ“ iz .... Tužiocu nije isplaćivana uvećana zarada za prekovremeni rad, noćni rad i rad za vreme državnih i verskih praznika niti naknada za ishranu u toku rada, odnosno regres za korišćenje godišnjeg odmora. Novac za zarade radnicima od tuženog je predavan ZZ, koji je novac dao ĐĐ, a on je radnicima donosio novac u mesto rada. Tužilac je u periodu od 30.08.1974. do 15.08.2007. godine bio zaposlen u „II“. Od 16.08.2007. do 21.09.2007. godine primao je novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti u ukupnom iznosu od 15.803,10 dinara a nakon 15.08.2007. godine nema evidentiranih prijava osiguranja kod bilo kog pravnog lica ili preduzetnika. Tužilac je radio kao radnik obezbeđenja u „GG“ u ..., Organizaciona jedinica „JJ“, bez zaključenog ugovora o radu za koji je primao mesečnu zaradu u iznosu od 16.000,00 do 18.000,00 dinara.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti i utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, obavezao je tuženog da tužiocu za period od 05. juna 2007. do 14. aprila 2010. godine prizna radni staž i upiše u radnu knjižicu, da uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i da tužiocu za period od 01.01.2009. do 14.04.2010. godine isplati uvećanu zaradu za prekovremeni rad, smenski rad, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika u dosuđenom iznosu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je u postupku po žalbi tuženog protiv prvostepene presude, delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev za utvrđenje da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 05.06.2007. do 21.09.2007. godine i za upis radnog staža u radnu knjižicu i uplatu doprinosa za navedeni period, dok je u preostalom delu odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je osnovan zahtev tužioca za utvrđenje da je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 22.09.2007. godine do 14.04.2010. godine i za priznanje radnog staža u navedenom periodu za upis istog u radnu knjižicu, uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog fonda PIO i isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, smenski rad, noćni i rad u dane državnih i verskih praznika u dosuđenom iznosu.

Neosnovano se u reviziji tuženog ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Članom 32. Zakona o radu („Službni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09) propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

U članu 108. stav 1. tačka 2. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice, prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice i rad u dane državnih i verskih praznika najmanje 110% od osnovice.

Tužilac je stupio na rad kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu i tako uspostavljen rad tužioca po svojoj sadržini i kvalitetu koji je počeo od 22.09.2007. godine i trajao do 14.04.2010. godine kada je tužilac počeo da radi kod drugog poslodavca, imao je sve karakteristike radnog odnosa kako u pogledu kvaliteta rada tako i u pogledu prava i odgovornosti koje proizilaze iz radnog odnosa. Ovo iz razloga što je tužilac bio angažovan na tačno određenim poslovima od strane ĐĐ koji je bio kod tuženog zadužen za prijem radnika za obavljanje poslova obezbeđenja objekata tuženog, da je ZZ dao saglasnost za radno angažovanje tužioca, a tužilac je imao svoje tačno određeno radno mesto i vreme, za koji rad je primao zaradu, iz čega proizilazi da je tužilac u smislu člana 32. stav 2. Zakona o radu bio u radnom odnosu kod tuženog u navedenom periodu.

Takođe je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac kod tuženog radio u smenama. Iz direktive EU 2003/88/EC proizilazi da je smenski rad definisan kao način organizacije rada u kojem radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontrinuiran ili diskontinuiran) iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći.

U konkretnom slučaju tužilaca je kod tuženog radio u smenama koje su se organizovale zbog potrebe procesa rada, koji poslovi zahtevaju efektivni i neprekidni rad od 24 časa, te se radno vreme organizuje u vidu izmene dva od po 12 časova. Za postojanje smenskog rada potreban je efektivan rad i kontinuirana izmena smena iz dana u dan, iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec, što postoji kod tuženog, s obzirom da je tužilac kao i ostali zaposleni radnici na obezbeđenju objekata radio po istom obrascu, te mu u smislu člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu pripada pravo na uvećanu zaradu.

Pravilno je drugostepeni sud ocenio neosnovnim žalbene navode tuženog kojima ističe da je tužioca angažovalo lice koje nije ovlašćeno, koje navode tuženi ponovo ističe u postupku po reviziji i za svoju ocenu drugostepeni sud je dao dovoljne i potpune razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Lice koje je angažovalo tužioca (ĐĐ) bilo je kod tuženog zaduženo za prijem radnika radi obavljanja poslova obezbeđenja objekata tuženog, koji je birao radnike i nakon toga ih preporučivao ZZ, koji je menadžer i brat osnivača i direktora tuženog EE, koji je dao saglasnost za radno angažovanje tužicoa. Tužilac je stupio u rad, obavljao rad za poslodavca i primao naknadu. Tužilac je bio u faktičkom radnom odnosu, koji je imao sve karakteristike radnog odnosa kako u pogledu kvaliteta, tako i u pogledu prava i odgovornosti koje proizilaze iz radnog odnosa zbog čega je tuženi u obavezi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period za koji je bio u radnom odnosu, prizna i upiše radni staž u radnju knjižicu i isplati dosuđene iznose a na ime uvećane zarade za prekovremeni, smenski rad, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika, kako to pravilno zaključuju sudovi.

Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić