Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević, Biljane Dragojević, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji su punomoćnici Mišo Dobrijević i Bojan Dobrijević, advokati iz ..., protiv tužene „BB“ ..., sa sedištem u ..., čiji je punomoćnik Tamara Gazdić, advokat iz ..., radi utvrđenja i činidbe, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7827/16 od 09.02.2017. godine, u sednici održanoj 01.11.2017. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7827/16 od 09.02.2017. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25898/15 od 07.09.2016. godine u stavu drugom i petom izreke i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7827/16 od 09.02.2017. godine u stavu prvom izreke kojim je potvrđen navedeni deo prvostepene presude i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25898/15 od 07.09.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je deo člana 2. – odeljak „kamata“ ugovora o stambenom kreditu br. ... zaključenog 14.09.2006. godine između tužilje i tužene, a koji glasi: „Banka zadržava pravo promene kamatne stope, tj banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate“, apsolutno ništave odredbe ugovora. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj, kao stečeno bez osnova, usled jednostrane promene kamatne stope, plati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom koja se plaća na valutu švajcarski franak od svakog pojedinačnog mesečnog iznosa, pa sve do dana isplate u dinarskoj protivvrednosti. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj, kao stečeno bez osnova, usled razlike u kursu prilikom naplate, plati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospeća svakog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da na osnovu ugovora o stambenom kreditu br. ... zaključenog 14.09.2006. godine između tužene kao davaoca kredita i tužilje kao korisnika kredita, umanji za iznos preostalog neotplaćenog dela glavnice kredita za iznos od 703,56 CHF, te da u skladu sa tim tužena sačini novi plan otplate kredita i izda ga tužilji. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj plati iznos od 1.122,72 CHF na ime neosnovane naplate naknade na ime obrade kredita sa zakonskom zateznom kamatom koja se plaća po valuti švajcarski franak počev od 14.09.2006. godine kao dana isplate, sve do naplate u dinarskoj protivvrednosti. Stavom šestim izreke određeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7827/16 od 09.02.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u stavu 2. i 5. izreke. Stavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu 3, 4. i 6. izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, zbog ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i potrebe novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje primenom člana 404. ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu različito odlučivanje sudova po pitanju načina obračuna zatezne kamate u situaciji kada je novčana obaveza izražena u stranoj valuti. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Odlučujući o reviziji tužilje primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa pravnim prethodnikom tužene zaključila ugovor o stambenom kreditu dana 14.09.2006. godine. Tužena banka je stavila tužilji, kao korisniku kredita, na raspolaganje iznos od 56.136,00 CHF po srednjem kursu banke važećem na dan puštanja kredita u tečaj sa rokom otplate od 205 meseci, a obračuni plaćanja anuiteta utvrđeni su planom otplate i vrše se u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke na dan uplate. Kamatna stopa je ugovorena u iznosu od 4,35% na godišnjem nivou, s tim što banka zadržava pravo promene kamatne stope u skladu sa aktima poslovne politike do konačnog izmirenja obaveze od strane korisnika kredita bez zaključenja aneksa. Članom 6. ugovora su predviđeni troškovi obrade kredita i to 2% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje administriranja, 30,00 evra u dinarskoj protivvrednosti fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva kod Nacionalne korporacije, proviziju od 2,20% od iznosa odobrenog kredita na ime premije osiguranja kod Nacionalne korporacije. Dopisom od 26.05.2015. godine tužena je obavestila tužilju da je obračunat iznos koji je banka naplatila po osnovu koje je naveden u tački 2. Odluke NBS o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti, u iznosu od 2.921,57 CHF i u prilogu je dostavila izmenjeni plan otplate. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke od 18.05.2016. godine utvrđeno je da je ukupan iznos koji je tužena naplatila po osnovu povećanja kamate 2.308,60 CHF, a primenom inicijalnog plana otplate kredita stanje duga na dan 01.03.2015. godine iznosio bi 33.366,38 CHF, dok po aktuelnom planu otplate iznosi 34.069,94 CHF, što je više za 703,56 CHF na štetu tužilje. Osim toga, iz nalaza veštaka utvrđeno je da je tužena 18.09.2006. godine od tužilje naplatila proviziju u iznosu od 2 % od ukupnog iznosa kredita, shodno članu 6. ugovora u iznosu od 1.122,72 CHF, te da je tužena u skladu sa obaveštenjem od 26.05.2015. godine umanjila iznos glavnog duga po kreditu za 2.921,57 CHF, a što predstavlja umanjenje po osnovu više naplaćenih kamata do 30.11.2011. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio zahtev za utvrđenje ništavosti dela člana 2. ugovora o stambenom kreditu koji se odnosi na promenljivu kamatnu stopu (stav 1. izreke prvostepene presude), odbio tužbeni zahtev za povraćaj mesečnih iznosa koji se odnose na stečeno bez osnova usled jednostrane promene kamatne stope (stav 2. izreke prvostepene presude), odbio tužbeni zahtev za stečeno bez osnova usled razlike u kursu CHF (stav 3. izreke prvostepene presude), odbio tužbeni zahtev za umanjenje preostalog neotplaćenog iznosa dela glavnice (stav 4. izreke prvostepene presude), odbio tužbeni zahtev za isplatu naknade na ime obrade kredita kao neosnovan (stav 5. izreke prvostepene presude) i odlučio da svaka strana snosi svoje troškove postupka (stav 6. izreke prvostepene presude).

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u stavu 2. i 5. petom izreke, a ukinuo u stavu 3, 4. i 6. izreke i predmet vratio prvostepenu presudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud utvrđuje da je revizija tužilje osnovana u pobijanom delu (stav 2. i 5. izreke prvostepene presude, i stav 1. izreke drugostepene presude).

Osnovano se u reviziji tužilje ističe da kada iznos duga glasi na stranu valutu, a isplaćuje se u dinarima, zatezna kamata na iznos duga koji glasi na stranu valutu se isplaćuje u dinarima (valuta obaveze), pa se ne može prihvatiti zaključak sudova da je u konkretnom slučaju izvršena konverzija, te da se traži vraćanje onoga što nije ni dato. Sudovi se pozivaju na član 210. ZOO, ali je ovo pitanje valjalo raspraviti sa stanovišta Zakona o zateznoj kamati i Zakona o deviznom poslovanju.

U pogledu dela zahteva koji se odnosi na isplatu naknade na ime obrade kredita sudovi se pozivaju na činjenicu da je ona predstavljala deo cene ugovora. Ovakav zaključak se za sada ne može prihvatiti, jer su elementi ugovora o kreditu sadržani u članu 1065. ZOO, prema kome se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom, pa se ne vidi po kom osnovu su sudovi zaključili da je naknada na ime obrade kredita ugovoreni element ugovora o kreditu.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će u postupiti po primedbama na koje je ukazano ovim rešenjem i utvrditi sve relevantne činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i potom doneti novu odluku o tužbenom zahtevu tužilje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić