U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branka Stanića, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije kao sledbenik Agencije za privatizaciju Beograd, čiji je punomoćnik Nenad Milovanović, advokat iz ..., protiv tuženog AA ..., u postupku po reviziji tuženog protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7350/12 od 11.07.2014.godine, na sednici veća održanoj dana 25.05.2017.godine, donosi

P R E S U D U

PREINAČAVA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 7350/12 od 11.07.2014.godine i presuđuje:

ODBIJA SE žalba tužioca kao neosnovana i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 2279/12 od 28.05.2012.godine.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi iznos od 887.014,00 dinara na ime troškova revizijskog postupka u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 2279/12 od 28.05.2012. godine , odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 1.341.390,00 evra sa kamatom koju Centralna evropska banka određuje za evro počev od 04.11.2011.godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS važećem na dan plaćanja, kao i troškove izvršnog postupka u iznosu od 418.250,00 dinara, a tužilac je obavezan da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 195.000,00 dinara.

U postupku po žalbi tužioca Privredni apelacioni sud je presudom Pž 7350/12 od 11.07.2014.godine, preinačio navedenu presudu i održao na snazi rešenje o izvršenju u celini u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu plati opredeljeni iznos od 1.341.390,00 evra sa opredeljenom kamatom, kao i troškove izvršnog postupka u opredeljenom iznosu od 418.250,00 dinara, te je tuženi obavezan da tužiocu naknadi i troškove parničnog postupka u iznosu od 1.321.500,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude, nalazeći da je revizija tuženog osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Osnovano se u reviziji-blagovremenoj dopuni revizije ukazuje da je drugostepenom presudom preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 2297/12 od 28.05.2012.godine iako je prvostepena presuda u ovom predmetu doneta pod brojem P 2279/2012 što ukazuje na očiglednu grešku pri kucanju izreke drugostepene presude, ali s obzirom na sadržinu revizijske odluke, odnosno preinačenje drugostepene presude, navedene greške pri kucanju u izradi drugostepene presude nisu od uticaja na drugačije odlučivanje.

Predmet tužbenog zahteva je zahtev tužioca kao korisnika garancije da se obaveže tuženi kao izdavalac garancije da izvrši plaćanja po osnovu garancije za dobro izvršenje posla iz ugovora o privatizaciji, a u garancijom opredeljenom iznosu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane nižestepenih sudova tužilac je sa BB iz ... u ..., kao kupcem, zaključio 14.09.2007.godine ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala akcionarskog društva „VV“ ..., metodom javnog tendera. Po odobrenju tužioca taj ugovor je kupac kapitala ugovorom od 25.12.2008.godine ustupio prijemniku GG ..., a potom je GG isti ugovor ustupio prijemniku „DD“ ugovorom zaključenim marta 2010.godine, a po odobrenju i saglasnosti tužioca. Svako ustupanje pratilo je uspostavljanje obaveza ustupilaca da će kao jemci ispuniti tužiocu obaveze iz ugovora ako ih prijemnici ugovora ne ispune. Ugovorom o prodaji 70% društvenog kapitala akcionarskog društva „VV“ ..., kupac kapitala se obavezao u članu 8.1. da će između ostalog u roku od 5 godina u kontinuitetu počevši od dana ispunjenja iz sopstvenih sredstava izvršiti investiranje u subjekat privatizacije u skladu sa investicionim programom iz priloga 3, a u ukupnom iznosu investicione obaveze. U članu 8.2. kupac kapitala je preuzeo obavezu da će u ugovorenom roku dostaviti tužiocu garanciju za dobro izvršenje posla kao sredstvo obezbeđenja obaveza kupca iz člana 8.1. ugovora u ugovorenom iznosu pod ugovorenim uslovima i na ugovorom predviđeni način. Navedena ugovorna odredba menjana je više puta izmenama i dopunama ugovora u pogledu perioda pokrića i maksimalnog iznosa garancije. U skladu sa navedenim obavezama tužiocu je dostavljena garancija za dobro izvršenje posla. Garanciju je izdao tuženi po nalogu GG ... i to garancija … izdata 21.02.2011.godine u kojoj je naznačeno da je tuženi obavešten o obavezi kupca kapitala u vezi sa predajom garancije za dobro izvršenje posla po članovima 3.3.2. i 8.2. ugovora o prodaji društvenog kapitala sa izmenama i dopunama navedenog ugovora, a radi obezbeđenja obaveza kupca kapitala iz člana 8.1. i 8.2. ugovora u skladu sa članom 8.2. ugovora. Garancija je izdata od strane tuženog u svoje ime, a za račun nalogodavca kao bezuslovna, neopoziva i „na prvi poziv“ naplativa garancija na maksimalno označeni iznos od 1.341.390,00 evra plativ u dinarima po zvaničnom srednjem kursu NBS važećem na dan plaćanja. Po navedenoj garanciji tuženi se obavezao da će odmah po prijemu prvog pismenog zahteva korisnika u kome se izjavljuje da kupac kapitala nije izvršio bilo koju od obaveza iz člana 8.1. i/ili 8.2. ugovora izvršiti uplatu bilo kog iznosa koji ne prelazi maksimalni iznos označen garancijom od 1.341.390,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na bankovni račun korisnika garancije bez potrebe dokazivanja pravnog osnova zahteva. Garancija je izdata sa važenjem do 15.12.2011.godine.

Kao nesporno je utvrđeno da je u roku važenja garancije tužilac pozvao tuženog da garantovani iznos u maksimalno označenom iznosu od 1.341.390,00 evra u dinarskoj protivvrednosti plati na njegov račun obaveštavajući ga da kupac kapitala nije izmirio svoje obaveze iz člana 8.1. ugovora. Tuženi je odbio da postupi po garanciji, odnosno nije isplatio po istoj, te je stoga zahtev tužioca kao korisnika garancije za isplatu duga označenog u garanciji predmet ovog spora.

Izdavanjem navedene bankarske garancije kao bezuslovne, neopozive i „na prvi poziv“ naplative garancije u obligacioni odnos po osnovu navedene garancije stupili su tužilac, kao korisnik garancije i tuženi, kao dužnik po istoj. Zahtev za isplatu po garanciji podnet je u roku važenja garancije uz izjavu da kupac kapitala nije izvršio obaveze po ugovoru o prodaji društvenog kapitala za čije dobro izvršenje je navedena garancija izdata. Prvostepeni sud je odbijanje zahteva zasnovao na činjenici da je tužilac raskinuo ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala „VV“ ... dana 03.11.2011.godine, zbog neizvršenja ugovornih obaveza, a na osnovu člana 41. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o privatizaciji (jer ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje kupac kapitala nije investirao u subjekt privatizacije u skladu sa ugovornim odredbama, odnosno na način, oblik i u roku utvrđenom ugovorom), a za čije izvršenje je ovde spornom garancijom tuženi preuzeo obavezu da u slučaju propusta urednog izvršenja isplati maksimalni iznos od 1.341.390,00 evra. Kako je tužilac zahtev za naplatu po garanciji za dobro izvršenje posla podneo 04.11.2011.godine, odnosno nakon što je raskinut ugovor za čije dobro ispunjenje obaveza je navedena garancija data, odnosno kako je raskid ugovora usledio pre poziva korisnika garancije – tužioca na isplatu iznosa po garanciji, posebno imajući u vidu da je ugovorom o prodaji društvenog kapitala predviđeno da se u slučaju raskida ugovora vraća navedena garancija kupcu, to je prvostepeni sud našao da nije osnovan tužiočev zahtev za isplatu iznosa po garanciji s obzirom da je pre poziva korisnika garancije raskinut ugovor, čime je otpao i osnov za datu garanciju, pa stoga i nije osnovan zahtev tužioca za naplatu po istoj.

Privredni apelacioni sud je u postupku po žalbi zauzeo drugačije stanovište, što je bio i razlog preinačenja prvostepene odluke. Nalazeći da se radi o bankarskoj garanciji „na prvi poziv“, a što po članu 1087. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isključuje pravo tuženoj banci, da prema tužiocu ističe prigovore iz osnovnog posla, drugostepeni sud tretirajući navedeni prigovor koji je banka istakla (da je poziv na plaćanje po garanciji podnet posle raskida ugovora za ispunjenje čijih obaveza je garancija data), kao prigovor iz osnovnog posla, nalazi da navedene prigovore tuženi nije mogao isticati u ovom postupku, već da s obzirom da do zaključenja glavne rasprave bankarska garancija nije vraćena nalogodavcu niti kupcu kapitala, a aktivirana je u roku važnosti garancije i ista ima svojstvo garancije „na prvi poziv“, tužilac osnovano potražuje plaćanje po navedenoj garanciji bez mogućnosti dužnika-tuženog da ističe prigovore iz osnovnog posla. Drugostepeni sud smatra da prigovore na koje se poziva tuženi, (da je ugovor raskinut pre poziva i aktiviranja bankarske garancije) može biti samo prigovor koji će se razmatrati u odnosu tužioca i kupca kapitala, odnosno nalogodavca, a ne i u odnosu između tužioca i banke, a po osnovu bankarske garancije. Stoga prema stanovištu drugostepenog suda, činjenice u vezi sa raskidom ugovora i prestankom obaveza kupca kapitala i nalogodavca po ugovoru, nisu bitne za odlučivanje o tužbenom zahtevu za isplatu iznosa po osnovu bankarske garancije „na prvi poziv“.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište drugostepenog suda kao pravilno, već smatra da je u konkretnoj situaciji pravilno pravno stanovište zastupljeno od strane prvostepenog suda. Iz tih razloga je u postupku po reviziji preinačena drugostepena odluka, odbijanjem žalbe i potvrđivanjem prvostepene presude.

Pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da se u konkretnom slučaju radi o bankarskoj garanciji „bez prigovora“, odnosno „na prvi poziv“ i to bezuslovnoj i neopozivoj garanciji za dobro izvršenje posla, koje obuhvata i obavezu investiranja iz 8.1. ugovora o prodaji društvenog kapitala, i da je iz razloga neispunjenja navedene ugovorne obaveze ni u naknadno ostavljenom roku, došlo do raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala, a potom do aktiviranja garancije „na prvi poziv“ od strane tužioca, kao korisnika garancije. Pravilno je takođe stanovište nižestepenih sudova da kod garancije „na prvi poziv“, odnosno bez prigovora korisnik garancije, banka kao izdavalac garancije ne može isticati korisniku garancije prigovore koje nalogodavac kao dužnik može isticati prema korisniku po obezbeđenoj obavezi, odnosno da ne može isticati prigovore iz osnovnog posla.

U konkretnoj situaciji, međutim isticanje činjenice da je pre aktiviranja bankarske garancije, odnosno pre poziva na plaćanje po bankarskoj garanciji, sam korisnik garancije, raskinuo ugovor o prodaji društvenog kapitala za čije dobro izvršenje obaveza je garancija izdata, ne predstavlja prema nalaženju ovoga suda prigovor iz osnovnog posla, već prigovor iz garancije. Ovo iz tog razloga što se suštinski istim prigovorom tvrdi da se nisu stekli uslovi za aktiviranje bankarske garancije, s obzirom da je raskidom ugovora o prodaji društvenog kapitala, a u smislu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, tj. kao posledica navedenog raskida, došlo do prestanka postojanja obaveze investiranja kupca kapitala u subjekt privatizacije. Stoga, ukazivanje da je raskidom ugovora došlo do prestanka obaveze za koju je izdata garancija, banka ne ističe prigovor iz osnovnog posla, jer isti više i ne postoji, već ističe prigovor iz garancije, ukazujući da se nisu stekli zakonski uslovi za aktiviranje navedene garancije, jer obaveza za koju je garantovano ne postoji, odnosno raskidom ugovora je prestala da postoji. Pored navedenog raskidom ugovora stekli su se ugovorom predviđeni uslovi za vraćanje garancije, a ne za njeno aktiviranje. Prigovori koji se odnose na samu garanciju se mogu isticati i kod bankarske garancije izdate „na prvi poziv“, odnosno bez prigovora, jer se njima suštinski osporava ispunjenost zakonskih uslova za postojanje i aktiviranje bankarske garancije, kao sredstva obezbeđenja izvršene obaveze.

Iz navedenih razloga, prema stanovištu ovoga suda isticanjem prigovora da ne postoji obaveza za čije se dobro izvršenje bankarskom garancijom garantovalo, jer je raskidom ugovora pre aktiviranja garancije, ista prestala, tuženi je istakao dozvoljene prigovore iz garancije ukazujući zapravo da se nisu stekli uslovi za aktiviranje, odnosno da su isti prestali pre aktiviranja iste.

Iz navedenih razloga, u skladu sa iznetim pravnim stanovištem o dozvoljenosti konkretnih prigovora, revizijskom odlukom je preinačena drugostepena odluka i uz odbijanje žalbe tužioca potvrđena prvostepena, kao pravilna i na zakonu zasnovana, a na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Troškovi revizijskog postupka dosuđeni su imajući u vidu uspeh stranaka u postupku po reviziji u skladu sa opredeljenim zahtevom revidenta.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić