Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., ul. ..., broj ..., koga zastupa Aleksandar Samuilović, advokat iz ..., protiv tuženog GRAD BEOGRAD, ulica Dragoslava Jovanovića broj 2, koga zastupa Gradsko javno pravobraništvo iz Beograda, radi duga, vrednost predmeta spora 95.226.176,26 dinara, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 6098/16 od 25.05.2017. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 30.11.2017. godine, sledeće

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 6098/16 od 25.05.2017. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 1688/2016 od 06.06.2016. godine i predmet se VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 1688/2016 od 06.06.2016. godine u stavu 1. izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže na plaćanje iznosa od 95.226.176,26 dinara, sa kamatom na iznose i za periode navedene u ovom stavu izreke. Stavom 2. izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 862.980,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 6098/16 od 25.05.2017. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 1688/2016 od 06.06.2016. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 6098/16 od 25.05.2017. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i Grada Beograda, Gradske uprave-Direkcija za javni prevoz, dana 29.12.2015. godine, zaključen je ugovor o prevozu putnika u javnom gradskom prevozu u Beogradu. Ugovorom su regulisana međusobna prava i obaveze stranaka, na relacijama prevoza - gradskim linijama, određenim tim ugovorom. Članom 4. ugovora su propisani parametri na osnovu kojih se vrši obračun cene prevoza, kao i parametri koji utiču na korigovanje cene prevoza. Propisani parametri za korigovanje cene su: promena vrednosti eura, promena cena na malo, promena prosečnog bruto ličnog dohotka u privredi u Beogradu i promena cena goriva u određenom paritetu. Ugovorom je predviđeno da kontrolu cene i predlog za izmenu, radi Direkcija za javni prevoz na osnovu zahteva prevoznika. Rok za odgovor na zahtev prevoznika je 10 dana. Cene se menjaju kada je promena izmeritelja izazvala promenu osnovne cene za više od 5 %, s tim da je početak primene novih cena, prvi radni dan narednog meseca ukoliko je zahtev podnet do 15-tog u mesecu. Između stranaka je zaključen i veći broj aneksa ugovora, kojima je menjan odnos faktora koji utiču na izmenu cene i njihov paritet.

Potraživanje tužioca koje je predmet ovog spora, potiče iz ovog ugovora. Tužilac traži da mu tuženi plati iznos iskazan u ispostavljenim fakturama, obračunat po povećanim cenama usluga, jer smatra da zbog promene ugovorenih parametara saglasno članu 4 ugovora, ima pravo na korekciju cena usluga. Tužilac nije sporio da nije podneo zahtev za izmenu cene Direkciji. Tužilac smatra da se cena automatski povećava kada nastupe uslovi koji su ugovorom predviđeni, te smatra da je njegov tužbeni zahtev osnovan. S druge strane tuženi smatra da odredba člana 4 ugovora na koju se poziva tužilac nema imperativni karakter, već je predviđena kao opcija, koja će se primeniti samo uz saglasnost tuženog.

Nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca u celini pozivajući se upravo na član 4. Ugovora. Nižestepeni sudovi su zaključili da za izmenu cene usluga prevoza je neophodno da ugovorna strana koja smatra da ima pravo na izmenu cene podnese zahtev, da o zahtevu Direkcija odluči pozitivno, u kom slučaju bi se izvršene usluge prevoza fakturisale po novoj izmenjenoj ceni. Kako tužilac zahtev Direkciji nije podneo, ista nije ni mogla prihvatiti ponudu za izmenu cene, pa samim tim nova cena koja je iskazana u fakturama ne bi mogla biti ni usvojena, što znači da tužilac nema pravo da vrši naplatu usluga po novoj izmenjenoj ceni. Nižestepeni sudovi zaključuju, da do promene cene za izvršene usluge, ne može doći automatski, već da je za to potrebna saglasnost druge ugovorne strane, u konkretnom slučaju Direkcije, da se ta saglasnost može manifestovati zaključenjem aneksa ugovora kao što su to stranke ranije činile ili se može manifestovati ispostavljanjem faktura po novim cenama koje bi bile plaćene, od strane tuženog.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilan, pa su navodi iz revizije tužioca osnovani.

Ugovorom o prevozu putnika u javnom gradskom prevozu, koji su stranke zaključile u članu 4. su propisani parametri na osnovu kojih se vrši obračun cene prevoza, kao i parametri koji utiču na korigovanje cene koštanja. Ovim članom je ugovoreno i da „kontrolu cena i predlog za njenu izmenu radi Direkcija na osnovu zahteva prevoznika. Rok za odgovor na zahtev prevoznika je 10 dana“. Odredbu ugovora koja se odnosi na kontrolu cena i izmenu cena usluga, nižestepeni sudovi tumače tako da tužilac mora da podnese zahtev Direkciji za izmenu cena, da je odgovor na zahtev prevoznika 10 dana, i da se bez saglasnosti Direkcije (organa tuženog) ne može izmeniti cena izvršenih usluga, bez obzira što su se faktički ispunili uslovi za korigovanje cena koštanja, prema ugovorenim parametrima.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, smisao odredbe člana 4 ugovora je da se ugovorena usluga za prevoz povećava kada se promene parametri koji određuju cenu usluga, a da se povećanje cene vrši na osnovu zahteva prevoznika. Zahtev ne mora da se izrazi samo u formi pisanog akta tako nazvanog, već se zahtev za povećanje cene može izraziti i podnošenjem fakture u kojoj je izvršena i iskazana promena cena usluga, usled promene parametara koji utiču na korigovanje cene, za određeni period.

Vrhovni kasacioni sud imajući u vidu sadržinu predmetnog ugovora smatra, da kada se ispune uslovi za povećanje cena usluga prevoza, zbog promene ugovorenih parametara na osnovu kojih se formira cena, a Direkcija ne odgovori ili ne prihvati zahtev u roku od 10 dana, tužilac ima pravo da traži naplatu po promenjenim-višim cenama i to pravo može ostvariti u sudskom postupku. Tužilac kao ugovorna strana ne može snositi štetne posledice koje bi se ogledale u gubitku poslovanja, samo sa razloga što druga ugovorna strana (direkcija kao nadležni organ tuženog) nije dala saglasnost na povećanje cene, a pri tom su se za to ispunili svi uslovi za korekciju cene koji su ugovorom predviđeni. Prema osnovnim načelima Zakona o obligacionim odnosima, izraženim u odredbama člana 11, 12, 15. i 16, strane u obligacionom odnosu su ravnopravne i u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. U zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti i uzajamnih davanja, pa se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice. Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta. Prema odredbi člana 262 Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi.

Sledom navedenih odrebi Zakona o obligacionim odnosima i sadržine ugovora koji su stranke zaključile, pravo tužiocu kao ugovornoj strani, na povećanje cene usluga, kad se steknu uslovi za povećanje cena, ne može biti uskraćeno, niti ograničeno isključivo voljom druge ugovorne strane. Ako bi cena usluga u konkretnom slučaju zavisila samo od volje tuženog, tako ovlašćenje tuženog bi moralo da se jasno ugovorom predvidi.

S obzirom da je u konkretnom slučaju pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, što ima za posledicu nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, presuda se mora ukinuti. Prvostepeni sud u ponovnom postupku će utvrditi; da li je tužilac putem ispostavljanja faktura tražio od tuženog povećanje cene usluga prevoza za period koji je u zahtevu naveden, da li su se stekli uslovi da se tužiocu za sporni period prizna pravo na povećanu cenu usluga prevoza i pravo na naplatu razlike u ceni i od kada. Razlika bi predstavljala iznos između onog što je plaćeno za sporni period od strane tuženog po ispostavljenim fakturama i iznosa koji bi tužiocu pripadao po izmenjenim cenama, koje bi se formirale po parametrima ugovorom predviđenim kao korektori cene. Nakon toga prvostepeni sud će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu tužioca i troškovima postupka.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procesnih ovlašćenja i člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić