Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8455/2016 od 08.03.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16933/2013 od 23.09.2016. godine u prvom, drugom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16933/2013 od 23.09.2016. godine i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da se, radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanja sudske prakse, o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14-ZPP). Zbog većeg broja istovrsnih sporova za naknadu materijalne štete, nastale neisplaćivanjem penzija licima sa prebivalištem na teritoriji Kosova i Metohije, postoji potreba da se razmotri pravno pitanje o uračunavanju novčanih iznosa koji su tim licima eventualno isplaćivani na osnovu propisa Međunarodne administracije - Uredbe UNMIK-a broj 2001/35 o penzijama na Kosovu (stupila na snagu 22.12.2001. godine) i Uredbe broj 2005/20 o izmenama i dopunama Uredbe broj 2001/35 o penzijama na Kosovu (stupila na snagu 29.04.2005. godine). Osim toga, imajući u vidu sudske odluke dostavljene uz reviziju, ovo sporno pravno pitanje u ovom slučaju je od značaja i sa stanovišta ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog br. 052173 od 26.03.1993. godine priznato je tužiocu pravo na starosnu penziju počev od 01.01.1993. godine. Tuženi ne isplaćuje tužiocu penziju od februara 1999. godine. O obustavi isplate penzije tuženi nije doneo posebno rešenje, a o tužiočevom zahtevu od 23.02.2009. godine, kojim je tražena isplata penzija, tuženi nije odlučivao. Veštačenjem - nalazom veštaka od 19.10.2015. godine utvrđena je visina pripadajućih neisplaćenih penzija za svaki mesec zaključno sa avgustom mesecom 2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, uzimajući u obzir i istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev - obavezali tuženog da isplati tužiocu penziju za svaki mesec u periodu od januara 2010. godine do avgusta 2015. godine sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedini novčani iznos od njegove dospelosti do isplate. Po nalaženju sudova, tuženi je nezakonito - suprotno odredbama članova 110. i 169. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, obustavio isplatu penzije i tako povredio tužiočevo pravo na imovinu, predviđeno članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Zbog toga nižestepeni sudovi utvrđuju odgovornost tuženog za nastalu običnu štetu (umanjenje tužiočeve imovine), u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i obavezu da je nadoknadi isplatom punih iznosa neisplaćene penzije u označenom periodu jer po pravilu o teretu dokazivanja nije dokazao da je tužiocu u istom periodu isplaćivana penzija po propisima Međunarodne administracije na Kosovu i Metohiji.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog koje činjenično stanje nije u potpunosti i pravilno utvrđeno.

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Navedenom odredbom formulisano je osnovno načelo odštetnog prava da naknada štete ne može biti veća od nastale štete. Ovo načelo, primenjeno u sporu po zahtevu tužioca - lica sa prebivalištem na teritoriji Kosova i Metohije za isplatu neisplaćenih penzija, podrazumeva utvrđivanje i činjenice da li su tužiocu vršene isplate penzije po propisima koje je donela Međunarodna administracija na Kosovu i Metohiji (UNMIK), jer se tako isplaćeni iznosi moraju uzeti u obzir i za iste umanjiti novčani iznosi koje tužilac potražuje od tuženog na ime naknade štete zbog nezakonite obustave isplate starosne penzije. Ova činjenica dokazuje se ispravom koju izdaje organ nadležan za isplatu penzija na teritoriji Kosova i Metohije, a teret dokazivanja činjenice je na tuženom u smislu člana 231. stav 3. ZPP. Odredbom člana 240. stav 1. ZPP propisano je da je stranka dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda. Međutim, stavom 4. iste odredbe predviđeno je da će sud, na predlog stranke ili po službenoj dužnosti, pribaviti ispravu koja se nalazi kod državnog i drugog organa, organizacije ili lica koja su izdala ispravu u vršenju javnih ovlašćenja, ako stranka sama ne može da pribavi tu ispravu. Tuženi je već u odgovoru na tužbu ukazao da su novčani iznosi koje je tužilac primao od Penzijske uprave Kosova od značaja za odluku o visini tužbenog zahteva, kao i da nije u mogućnosti da se obrati nadležnim organima na Kosovu radi regulisanja isplate penzije. U takvoj situaciji, imajući u vidu i sadržinu odredbe člana 240. stav 3. ZPP, sudovi su bili dužni da od nadležnog organa ili organizacije koja vrši isplatu penzija na Kosovu i Metohiji pribave ispravu o tome da li je tužiocu priznato pravo na penziju po navedenim propisima UNMIK-a, i ako jeste o visini izvršenih isplata u spornom periodu, jer je ta činjenica bitna za pravilnu primenu člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Ovom odredbom predviđeno je pravilo da je oštećeni dužan preduzeti radnje sa ciljem da smanji štetu. Odredbom člana 2. tačka 3. i člana 2. tačka 4. Uredbe broj 2001/35 o penzijama na Kosovu i isto numerisanim odredbama Uredbe br. 2005/20 o izmenama i dopunama Uredbe br. 2001/35 o penzijama na Kosovu predviđeno je da osnovnu penziju plaća Penziona administracija svakom licu koje ima stalno mesto boravka na Kosovu i koje je navršilo životnu dob za penzionisanje (65 godina). Tužilac ispunjava oba uslova - ima prebivalište u Podujevu i rođen je 1937. godine. U tom kontekstu, radi pravilne primene zakonske odredbe o podeljenoj odgovornosti, bilo je nužno utvrditi i činjenicu da li je tužilac podnosio zahtev za isplatu osnovne penzije na Kosovu i Metohiji, jer bi na taj način mogao smanjiti štetu koju trpi usled obustave isplate penzije koju je, do februara 1999. godine, primao od tuženog.

Imajući izloženo u vidu, nižestepene presude su morale biti ukinute u delu kojim je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će utvrditi da li je tužilac, kao lice koje po propisima Međunarodne uprave na Kosovu i Metohiji ispunjava sve uslove za pravo na osnovnu penziju, podnosio zahtev za njenu isplatu i koliko bi mu po tom osnovu bilo isplaćeno u spornom periodu od januara 2010. do avgusta 2015. godine, ili mu je isplaćeno u slučaju da je takav zahtev podneo i po tom zahtevu mu bilo priznato pravo na osnovnu penziju. Po utvrđenju ovih činjenica, prvostepeni sud će pravilnom primenom članova 185. stav 1. i 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima odlučiti o pravu tužioca na naknadu materijalne štete nastale obustavom isplate njegove starosne penzije, priznate rešenjem tuženog, i njenoj visini.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić