Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je na osnovu člana 490. ZKP, održao sednicu veća, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je kao jedan od uslova potrebnih za postojanje krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. KZ predviđeno to da je učinilac dela preduzeo opšte opasnu radnju ili upotrebio opšte opasno sredstvo, a da se, prema stavu branioca, pas samo izuzetno može smatrati opšte opasnim sredstvom, ako se radi o borbenom psu, a ne o štenetu psa ovčara – pulina, što je u konkretnom slučaju u pitanju, pri čemu okrivljeni nije bio vlasnik psa, već samo njegov držalac, te da je u toku postupka na nesumnjiv način utvrđeno da na ulici gde se desio kritični događaj nikog drugog osim maloletnog oštećenog nije bilo, tako da nije mogla nastupiti opasnost za veći broj ljudi, što takođe predstavlja zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude označene su sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pobijanom pravnosnažnom presudom i to kako one koje se tiču radnje izvršenja koja se ogleda u preduzimanju opšte opasne radnje i u upotrebi opšte opasnog sredstva što se ogleda u ostavljanju svog psa rase pulin bez nadzora u dvorištu svoje kuće, na kom dvorištu je kapija bila otvorena, usled čega je izazvana opasnost za život ili telo ljudi, tako što je pas okrivljenog izašao iz dvorišta, skočio na maloletnog oštećenog i potom ga ujeo i zubima isparao glavu, tako i one koje se tiču subjektivnih obeležja krivičnog dela koja se odnose na postojanje uračunljivosti i umišljaja kod okrivljenog.

Pored toga, u izreci presude navedeno je da je pas okrivljenog izašao na ulicu ispred dvorišta okrivljenog, dakle na javnu površinu, kojom se kreće veći broj ljudi, čime je nastupila i konkretna – opšta opasnost za život i telo većeg broja lica. Po nalaženju ovoga suda, za postojanje predmetnog krivičnog dela bez značaja je okolnost da li je okrivljeni bio vlasnik ili držalac psa.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano zahtevom branioca okrivljenog ukazuje da u radnjama okrivljenog nema zakonskih obeležja krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. KZ i da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Kako je u činjeničnom opisu dela u izreci presude, kada je u pitanju subjektivni odnos okrivljenog prema izvršenom delu, navedeno da je okrivljeni bio svestan svoga dela i njegove zabranjenosti i na čije izvršenje je pristao, iz kog opisa proizilazi da je okrivljeni postupao sa eventualnim umišljajem, to su, po nalaženju ovoga suda, radnje okrivljenog pravno kvalifikovane kao krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. KZ.

Stoga su navodi branioca okrivljenog da je okrivljeni mogao biti oglašen krivim samo za izvršenje krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 4. KZ i da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog, navodima zahteva da okrivljeni u vreme i na mestu događaja nije bio prisutan tako da nije mogao biti svestan mogućnosti povređivanja maloletnog deteta i na to pristati, osporava činjenični zaključak suda u pogledu postojanja subjektivnog obeležja predmetnog krivičnog dela – eventualnog umišljaja kod okrivljenog, što je u domenu osporavanja činjeničnog stanja utvrđenog pobijanim pravnosnažnim presudama po kom osnovu okrivljeni preko branioca ne može pobijati pravnosnažnu odluku ovim vanrednim pravnim lekom, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Prema navodima zahteva, kada je u pitanju krivična sankcija nemoguće je da sporedna sankcija bude teža od glavne kazne, što je u konkretnom slučaju u pitanju, jer je okrivljenom kao glavna sankcija izrečena uslovna osuda (dakle blaža sankcija), a kao sporedna novčana kazna (dakle teža sankcija). Iznete navode zahteva branioca okrivljenog da je odlukom o krivičnoj sankciji pravnosnažnom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 278. KZ, propisano je da će se učinilac dela iz stava 1. tog člana kazniti kaznom zatvora od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

Prema odredbi člana 44. stav 1. KZ, kazna zatvora može se izreći samo kao glavna kazna, dok je stavom 2. toga člana propisano da se novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanju vozačke dozvole mogu izreći i kao glavna i kao sporedna kazna, a stavom 3. navedenog člana je određeno da se, ako je za jedno krivično delo propisano više kazni, samo jedna može izreći kao glavna kazna.

Međutim, pravila koja važe za izricanje glavne i sporedne kazne ne odnosi se i na druge krivične sankcije, što treba istaći kod uslovne osude kojom se utvrđuje kazna zatvora. Stoga je moguće izreći i uslovnu osudu i novčanu kaznu kao glavnu kaznu (naročito u slučaju ako je za krivično delo kumulativno propisan zatvor i novčana kazna), jer se radi o dve vrste sankcija i nije isključena njihova istovremena primena, ako to nalaže opšta svrha krivičnih sankcija.

Imajući u vidu da je za krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. KZ propisano kumulativno izricanje i kazne zatvora i novčane kazne, to, po nalaženju ovoga suda, a nasuprot navodima zahteva, izricanjem uslovne osude i novčane kazne okrivljenom (i to kao glavne kazne, jer je novčana kazna u ovom slučaju izrečena kao jedina kazna), nije povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP na štetu okrivljenog.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 492. stav 1. i ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                              Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                          Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić