U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Marko Tomović, advokat iz ..., protiv tužene BB, čiji je punomoćnik Miroslav Dmitrović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1960/18 od 05.09.2018. godine, u sednici održanoj 10.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1960/18 od 05.09.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 187/16 od 15.03.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i poništeno, kao nezakonito, rešenje tužene od 31.05.2016. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, pa je obavezana tužena da je vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 180.000,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1960/18 od 05.09.2018. godine, žalba tužene je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena, a odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila zaposlena kod tužene po Ugovoru o radu od 07.12.2009. godine i raspoređena na poslove fakturiste u Odseku za finansijsku operativu, Službi za pravne i ekonomsko-finansijske poslove. Međutim, po usmenom nalogu neposrednog rukovodioca, počev od oktobra 2013. godine tužilja je obavljala poslove u obračunskoj službi, sve do donošenja rešenja tužene od 31.05.2016. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu, kao tehnološkom višku, zbog prestanka potrebe za njenim radom na radnom mestu fakturiste. U postupku je utvrđeno da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 30.03.2009. godine, u Odseku za finansijsku operativu pod rednim brojem ..-.. bilo sistematizovano radno mesto: glavnog fakturiste sa jednim izvršiocem, fakturiste sa tri izvršioca i fakturiste na prijemnom odeljenju sa dva izvršioca. Dana 13.01.2016. godine kod tužene je usvojen novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je smanjen broj izvršilaca, pa je, između ostalog, u istom odseku - Odseku za finansijsku operativu, pod rednim brojem ..-.. sistematizovano radno mesto fakturiste sa tri izvršioca i to jedan na radnom mestu fakturiste i dva izvršioca na radnom mestu fakturiste na prijemnom odeljenju. Reprezentativni sindikati u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije, 06.01.2016. godine predložili su kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika u zdravstvu, a tužena je 23.03.2016. godine donela Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je konstatovano da je Pravilnikom od 13.01.2016. godine izvršeno smanjenje broja zaposlenih na određenim radnim mestima i ukidanje pojedinih radnih mesta, koja su u programu taksativno navedena uz sačinjavanje konačne liste zaposlenih koji predstavljaju višak, na kojoj se nalazi i tužilja, kao zaposlena na radnom mestu fakturiste u Službi za pravne i ekonomsko- finansijske poslove, gde je broj izvršilaca smanjen sa 3 na 1. U postupku je utvrđeno da su na to radno mesto bile raspoređene: VV, koja je primenom kriterijuma, kao samohrana majka ostala na tom radnom mestu, dok su tužilja i GG dobile otkaz. Utvrđeno je i da je DD, koja je radila na radnom mestu fakturiste na prijemnom odeljenju (gde su predviđena 2 izvšioca i nije došlo do smanjenja broja zaposlenih), 30.05.2016. godine sa tuženom zaključila Sporazum o prestanku radnog odnosa, a na njeno radno mesto – fakturiste u prijemnom odeljenju, raspoređena je ĐĐ, koja je do tada obavljala poslove radnog mesta knjigovođe analitike kupaca i dobavljača, koje je novim Pravilnikom ukinuto. Raspoređivanje ove zaposlene je izvršeno bez primene kriterijuma, iako je i tužilja ispunjavala uslove za to radno mesto i imala ugovor o radu za radno mesto fakturiste.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijano rešenje, a tuženu obavezali da tužilju vrati na rad.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u suštini protivpravno postupanje tužene u postupku proglašenja tužilje za višak zaposlenih, vodi oceni o nezakonitosti pobijanog rešenja. Naime, kada zaposleni zaključi ugovor o radu sa poslodavcem, pravu zaposlenog da obavlja poslove iz ugovora o radu odgovara obaveza poslodavca da mu to i omogući, jer je članom 16. tačka 4. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” br. 24/05, ... i 75/14), propisano da je jedna od osnovnih obaveza poslodavca da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu. Za pravilnu primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, potrebno je da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, prestala potreba za obavljanjem određenog posla, pa se ugovor o radu otkazuje zbog prestanka potrebe za obavljanjem posla koji je zaposleni obavljao u vreme otkaza. To znači da se rad tužilje na poslovima fakturiste, nije mogao porediti sa drugim izvršiocem na tim poslovima, s obzirom da po nalogu neposrednog rukovodioca, u poslednje tri godine tužilja nije ni obavljala te poslove.

Pored navedenog, tužena je 13.01.2016. godine donela Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji, kojim je u Službi za pravne i ekonomsko-finansijske poslove smanjen broj izvršilaca na radnom mestu fakturiste sa 3 na 1. Tužena jeste donela odluku o smanjenju broja izvršilaca na tom radnom mestu, ali nakon prestanka radnog odnosa zaposlene na radnom mestu fakturiste na prijemnom odeljenju (na osnovu sporazuma sa tuženom), u kome nije došlo do smanjenja broja izvršilaca, postojala je mogućnost da se između dve zaposlene koje su ugovorom o radu raspoređene na radnom mestu fakturiste, a koje po odluci tužene predstavljaju višak u Službi za pravne i ekonomsko- finansijske poslove, jedan izvršilac zadrži u radnom odnosu i rasporedi na to, sada upražnjeno radno mesto (fakturiste na prijemnom odeljenju), ali je to učinjeno raspoređivanjem ĐĐ, bez primene kriterijuma, a koja je do tada obavljala poslove knjigovođe analitike kupaca i dobavljača.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da sama činjenica što je došlo do smanjenja broja izvršilaca u Službi za pravne i ekonomsko-finansijske poslove, u kojoj je na preostalom jednom radnom mestu fakturiste, primenom kriterijuma, zadržana samohrana majka, ne daje pravo tuženoj, kao poslodavcu, da bez utvrđenih kriterijuma sama odluči koji zaposleni ne predstavlja višak, odnosno koje lice će biti raspoređeno na drugo radno mesto, od svih ostalih zaposlenih koji su do tada radili kod tužene i koji predstavljaju višak, među kojima je i tužilja. Određivanje jednog lica koje neće predstavljati višak i koje je jedino raspoređeno na drugo radno mesto, bez primene kriterijuma, takođe predstavlja razlog koji takvu odluku čini nezakonitom.

Revizijom se neosnovano navodi da sudovi zaključuju da je prilikom donošenja odluke o prestanku radnog odnosa tužilji, trebalo primeniti kriterijume predviđene programom u odnosu na poslove u obračunskoj službi, iako je za to radno mesto novim Pravilnikom predviđen samo jedan izvršilac, koji je već bio raspoređen na navedeno radno mesto i obavljao te poslove, kome je tužilja samo pomagala, zbog povećanog obima posla. Ovakvo pravno stanovište nije izraženo u nižestepenim odlukama, već naprotiv, sudovi osnovano nalaze da je tužena morala primeniti kriterijume prilikom određivanja koje lice od svih zaposlenih neće proglasiti tehnološkim viškom, odnosno da je morala dokazati na osnovu kojih kriterijuma je upravo ĐĐ od svih ranije zaposlenih kod tužene, ostala u radnom odnosu i raspoređena na drugo radno mesto, za koje je i tužilja ispunjavala uslove, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Na ovaj način pravilno je utvrđeno da je tužena odluku kojom je utvrđeno da je prestala potreba za radom tužilje i kojom joj je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, donela uz povredu pravila postupka za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu, što tako donetu odluku čini nezakonitom, pa je kao takva pravilno poništena pobijanom presudom.

Primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, nužna pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je vraćanje na rad, na zahtev zaposlenog, pa je i u ovom delu tužbeni zahtev pravilno usvojen.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić