.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2359/2019
12.09.2019. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Andrej Kruškić, advokat iz ..., protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik Snežana Radenković, advokat iz ..., radi isplate naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3215/18 od 17.04.2019. godine, u sednici veća održanoj 12.09.2019. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3215/18 od 17.04.2019. godine tako što se odbija kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Ubu P1 4/17 od 09.08.2018. godine.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 86.800,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do dana konačne isplate.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Ubu P1 4/17 od 09.08.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.01.2014. godine do 26.12.2016. godine isplati ukupan iznos od 157.312,29 dinara i to pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u tom stavu izreke sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za isti period isplati ukupan iznos od 100.660,33 dinara i to pojedinačne mesečne iznose navedene u tom stavu izreke sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 82.859,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 3215/18 od 17.04.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za traženi period isplati ukupan iznos od 157.312,29 dinara, odnosno 100.660,33 dinara, u pojedinačnim mesečnim novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke presude, te preinačio rešenje o troškovima postupka tako što je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijenu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.
U postupku donošenja pobijene presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Tužilac tužbom podnetom 20.02.2017. godine potražuje naknadu zbog neisplaćenog regresa za godišnji odmor i naknadu troškova za ishranu u toku rada za traženi period. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog po osnovu Ugovora o radu br. ... od 04.02.2003. godine gde je obavljao poslove ... . Nakon statusnih promena kod prethodnika tuženog, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, sa tuženim je zaključio Aneks br. 5. Ugovora o radu, te je bio premešten kod tuženog u Sekciju ... – OJ za TO ... . U aneksu je navedeno da tužilac ima pravo na zaradu i druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za VV te da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja, između ostalog, iz člana 120. Zakona o radu kojim članom je propisano da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć, naknadu za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora i druga primanja. Tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog na osnovu rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu od 13.12.2016. godine kojim je utvrđeno da je prestala potreba za njegovim radom sa danom 26.12.2016. godine uz utvrđenje otpremnine od 886.983,00 dinara. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora počev od 2003. godine do prestanka radnog odnosa.
Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu utvrđujući visinu naknade na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz prethodnog Kolektivnog ugovora (poslodavca prethodnika) i na osnovu raspoložive dokumentacije.
Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za isplatu regresa za godišnji odmor i naknadu troškova ishrane u toku rada, sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine ističući da se pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Po stavu nižestepenog suda, navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca što proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.
Imajući u vidu navedeno, pravilno je ukazivanje tužioca u reviziji na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog ( „Sl. Glasnik RS“, br.4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-jun 2006. godine u visini od 53,50 dinara, a za period jul-decembar 2006. godine od 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.
Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pritom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.
Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen, a tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.
Tužiocu koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama članova 153, 154. i 163. ZPP i važećoj Advokatskoj i Sudskoj tarifi dosuđeni su troškovi revizijskog postupka u iznosu od 86.800,00 dinara i to za i to za sastav revizije (12.000,00 dinara), taksu za reviziju (29.920,00 dinara) i taksu za revizijsku presudu (44.880,00), sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate.
Predsednik veća – sudija
Branislava Apostolović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
