U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mile Ristić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Osnovni sud u Bujanovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 50/2018 od 06.11.2018. godine, u sednici veća održanoj 20.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 50/2018 od 06.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu Prr1 63/18 od 11.09.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog nesprovođenja izvršenja po rešenju I. 31/07 od 05.02.2007. godine, novi broj I 7256/10, plati iznos od 557.666,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.03.2006. godine na ime nenaplaćenog glavnog duga i iznos od 37.614,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 31.01.2008. godine na ime nenaplaćenih troškova postupka, u roku od 15 dana po prijemu presude. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 36.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gžrr 50/2018 od 06.11.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu Prr1 63/18 od 11.09.2018. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete zbog nesprovođenja predmetnog izvršenja isplati iznos od 557.666,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.03.2006. godine, kao i iznos od 37.614,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 31.01.2008. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 30.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP) u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. istog zakona i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Višeg suda u Vranju R4 I 409/15 od 31.03.2016. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Bujanovcu I. br. 31/07, čiji spisi su spojeni spisima predmeta I. br. 178/05, novi broj I. br. 7256/10. Istim rešenjem naloženo je Osnovnom sudu u Bujanovcu da u najkraćem mogućem roku okonča postupak u predmetu I 7256/10, a predlagaču - ovde tužiocu je određena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 30.000,00 dinara, kao i iznos od 780,00 dinara na ime troškova postupka zaštite prava na suđenje u razumnom roku, dok je njegov zahtev kojim je tražio da mu se po osnovu primerene naknade isplati iznos od još 270.000,00 dinara odbijen, a sve primenom odredaba članova 8b i 8v Zakona o uređenju sudova Republike Srbije. Rešenjem Opštinskog suda u Bujanovcu I. br. 31/07 od 05.02.2007. godine određeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika GP „BB“ D.O.O. Bujanovac, a po predlogu ovde tužioca kao izvršnog poverioca, radi naplate novčanog potraživanja (glavnog duga u iznosu od 557.666,10 dinara i troškova postupka od 37.614,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.03.2006. godine), a na osnovu poravnanja zaključenog pred Opštinskim sudom u Bujanovcu u predmetu P1 587/04 od 22.03.2006. godine. Kao sredstvo izvršenja određena je prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika. Istim rešenjem je određena i zabeležba rešenja o izvršenju u korist poverioca i naloženo intabulacionom odeljenju istog suda da izvrši upis zabeležbe na nepokretnosti izvršnog dužnika. Spis izvršnog predmeta se potom nalazio u Višem sudu u Vranju radi odlučivanja o žalbi, potom u Policijskoj upravi Vranje, a zatim u Ustavnom sudu Srbije, nakon čega je postupajućem sudiji u izvršnom predmetu iznet 06.02.2012. godine radi odlučivanja o predlogu poverioca od 04.01.2011. godine, da bi 12.04.2012. godine bilo doneto rešenje o prekidu postupka u smislu člana 222. stav 1. tačka 4. ZPP, jer je izvršni dužnik brisan iz registra APR. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. br. 54/2010 od 13.08.2010. godine otvoren je i zaključen postupak stečaja nad izvršnim dužnikom, a istim rešenjem je odlučeno da po pravnosnažnosti rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije. Odlukom Ustavnog suda RS Už. 4589/2012 od 15.07.2015. godine podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno je pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Bujanovcu, među kojima nije ovde tužilac.

Na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbu člana 34. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/15), koji zakon je počeo da se primenjuje od 01.01.2016. godine, kada je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete odbio.

Odredbom člana 34. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je propisano da se postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova, nastavlja prema tom zakonu, a ovaj zakon primenjuje se na postupke koji nisu okončani u vreme pokretanja postupka ako je eventualno povreda prava nastala pre početka primene odredaba članova 8a-8v Zakona o uređenju sudova, a o njoj nije odlučivao Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi i na postupke koji nisu okončani u vreme pokretanja postupka, ako je eventualna povreda prava nastala posle prestanka važenja napred navedenih odredaba Zakona o uređenju sudova.

Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno zaključuje drugostepeni sud da tužilac u konkretnom slučaju nema pravo da po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku traži naknadu materijalne štete, budući da mu prethodno nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u skladu sa tim zakonom, već primenom odredaba članova 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova. Tužilac je po osnovu tako utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mogao naknadu imovinske štete potraživati u postupku pred Ustavnim sudom po ustavnoj žalbi, što je jedan broj izvršnih poverilaca koji su bili u istom položaju kao i ovde tužilac i učinio.

Navod tužioca iz revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz razloga što je pogrešno protumačio da je povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku utvrđena rešenjem Višeg suda u Vranju R4 I 409/15 od 31.03.2016. godine, utvrđena primenom ranije važećeg Zakona o uređenju sudova, a ne primenom Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, budući da je predmetno rešenje doneto nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, je neosnovan. Naime, činjenica da je rešenje kojim je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom predmetu doneto nakon stupanja na snagu, odnosno, početka primene Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne znači automatski da je povredu prava na suđenje u razumnom roku trebalo ceniti primenom odredaba tog zakona, budući da je tužilac predlog za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nadležnom sudu podneo tokom 2015. godine, dakle pre stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a da je odredbom člana 34. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku upravo propisano da će se postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je do dana stupanja na snagu tog zakona pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova, nastaviti prema Zakonu o uređenju sudova, što je pravilno učinio i Viši sud u Vranju.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode u reviziji tužioca, pa je našao da su bez uticaja na pravilno i zakonito donetu odluku drugostepenog suda.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke presude.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić