Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, dr Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Spomenke Zarić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženih BB, čiji je punomoćnik Ljiljana Popadić, advokat iz ... i VV, čiji je punomoćnik Vladimir Vignjević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1879/19 od 19.08.2019. godine, u sednici održanoj 12.12.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1879/19 od 19.08.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1879/19 od 19.08.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 796/17 od 19.02.2019. godine, stavovima prvim, drugim i trećim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da tužiocu za period od 01.12.2014. godine do 31.08.2015. godine solidarno isplate na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada 62.134,00 dinara i na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora 27.765,00 dinara, u mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom bliže određenim ovim stavovima izreke, kao i da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka od 45.596,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno isplate za novembar 2014. godine na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada 8.424,00 dinara i na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora 3.085,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 15.12.2014. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1879/19 od 19.08.2019. godine, odbijene su žalbe tuženih i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, ... 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o isplati tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućom kamatom, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan, a tuženi su solidarno obavezani da navedene naknade plate tužiocu za period od 01.12.2014. godine do 31.08.2015. godine. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužilaca na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini, ali i o solidarnoj obavezi tuženih za period do 31.08.2015. godine. Uz reviziju jesu dostavljene odluke kojima je odbijen zahtev tužilaca u odnosu na iste tužene, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine, kao i odluke Ustavnog suda Už 2598/11 od 07.03.2013. godine i Už 5886/11 od 27.02.2014. godine, ne predstavljaju odluke donete u istoj pravnoj stvari i sa istim činjeničnim stanjem, s obzirom da je navedenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, a odlukama Ustavnog suda Už 2598/11 o pravu na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u, kod kojih je ovo pravo regulisano drugim posebnim zakonom i na drugačiji način u odnosu na zaposlene kod tuženih. Odluka Ustavnog suda Už 5866/11 zasnovana je na drugačijem činjeničnom stanju, jer se potraživanje u odnosu na tuženu BB odnosi na period do 31.12.2010. godine, kada su bili na snazi drugi opšti akti ovog tuženog u odnosu na period potraživanja u ovoj pravnoj stvari. Ostale odluke nižestepenih sudova koje su dostavljene uz revizije, a koje se odnose na isti vid tražene naknade, ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate tužiocu na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora podneta je 26.12.2017. godine, a podneskom od 08.11.2018. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilac tražio isplatu 101.408,00 dinara. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 89.899,00 dinara, koji iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da su revizije tuženih nedozvoljene.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popovi, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić