Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4828/17 od 18.05.2018. godine, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 55/2014 i 87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 1986. godine na poslovima ..., aneksom br. 11 ugovora o radu od 17.09.2013. godine premešten je na radno mesto referent u Odeljenju za ..., Služba za ..., a 08.01.2015. godine tuženi je sa tužiocem zaključio aneks br. 14 po kome je premešten na radno mesto referenta u Službi za ..., Direkcija za ..., Služba za ... . Osporenim rešenjem tuženog od 14.04.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu sa svim pratećim aneksima, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, usled organizacionih promena i isplaćena mu je otpremnina od 400 evra neto za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan potpisivanja rešenja, ukupno 14.000 evra neto, odnosno 1.680.065,80 dinara neto za 35 godina rada u radnom odnosu kod tuženog. Tužilac je osporeno rešenje primio 15.04.2015. godine kada mu je otpremnina i isplaćena.

Pre donošenja osporenog rešenja tuženi je 26.01.2015. godine doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja viška zaposlenih zbog organizacionih promena i Predlog programa rešavanja viška zaposlenih usled organizacionih promena koji je dostavljen na mišljenje reprezentativnom sindikatu i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a nakon pribavljenih mišljenja, Upravni odbor tuženog je na osnovu člana 153. do 160. Zakona o radu, člana 75. Kolektivnog ugovora od 17.12.2014. godine i donete odluke od 26.01.2015. godine, doneo Program rešavanja viška zaposlenih 23.03.2015. godine kojim je predviđeno da je ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme, čiji se poslovi ukidaju i koji su obuhvaćeni programom 247 i kojim su, između ostalog, ukinuti i poslovi u okviru Službe za ..., čime su ukinuti poslovi na kojima je tužilac radio. Direktor Direkcije za organizacionu efektivnost tuženog je 02.04.2015. godine doneo 551. izmenu i dopunu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je ukinuta Služba za ..., kao i sva radna mesta u njoj, uključujući i radno mesto na kojem je tužilac bio raspoređen.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev za poništaj rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, nalazeći da je sporno rešenje zakonito, kao i eventualni tužbeni zahtev za isplatu neisplaćenog dela otpremnine, ocenivši da je socijalni program na koji se poziva tužilac prestao da važi 31.12.2012. godine, a da je visina otpremnine tužiocu obračunata primenom važećeg Kolektivnog ugovora tuženog u momentu donošenja rešenja o otkazu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odlučivanje nižestepenih sudova je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,... i 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenog obima posla.

Tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Odredbama članova 153-160. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, obavezno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja. Tuženi je na osnovu člana 153. stav 1. tačka 1. Zakona o radu doneo Program rešavanja viška zaposlenih koji sadrži elemente propisane članom 155. stav 1. tog zakona. Imajući u vidu navedeno, Program rešavanja viška zaposlenih je zakonit, jer ima propisanu sadržinu i donet je u zakonitom postupku. U Programu je utvrđeno da je tužilac višak, jer je tuženi ukinuo radno mesto na kojem je tužilac radio, odnosno ukinuta je Služba za ... u kojoj se organizaciono nalazio posao za koji je tužilac imao zaključen aneks ugovora o radu. Kako je zbog ukidanja poslova na kojima je radio tužilac, prestala potreba za njegovim radom, to je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zbog čega je pobijano rešenje zakonito.

Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, organizacija rada je deo autonomije poslodavca koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu i poslove koji se vrše u organizacionim delovima, radi obavljanja delatnosti. U konkretnom slučaju tuženi je Službu za ... formirao 05.06.2013. godine, a ukinuo Programom rešavanja viška zaposlenih od 23.03.2015. godine, što je sprovedeno Izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova koje su stupile na snagu 10.04.2015. godine, pri čemu sud nema ovlašćenje da ispituje opravdanost osnivanja ili ukidanja Službe za ..., niti na koji pravno dozvoljeni način će tuženi organizovati obavljanje određenih poslova. Kako je u konkretnom slučaju Služba za ... ukinuta, odnosno kako je tuženi ukinuo poslove na kojima je tužilac radio, to se u slučaju ukidanja poslova ne primenjuju kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, jer su višak svi zaposleni koji su radili ukinute poslove.

Suprotno navodima revizije, u grupu zaposlenih koja je navedena u tački VI Programa rešavanja viška zaposlenih (zaposlena žena za vreme trudnoće i porodiljskog odsustva, zaposleni za vreme nege deteta i posebne nege deteta, predstavnici sindikata) i kojima tuženi nije mogao da otkaže ugovor o radu kao višku zaposlenih, zato što je reč o zaposlenima koji su zaštićeni od otkaza ugovora o radu na osnovu člana 187. Zakona o radu i člana 85. Kolektivnog ugovora tuženog, s obzirom da samo postojanje nekog zaštićenog osnova (trudnoća, porodiljsko odsutvo i drugo) znači da se tom zaposlenom ne može otkazati ugovor o radu, iako su ukinuti poslovi koje je radio. Saglasno navedenom, tužilac kao zaposleni kome je utvrđeno telesno oštećenje od 70% ne spada u kategoriju zaposlenih koji uživaju posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu, jer to nije propisano Zakonom o radu niti predviđeno opštim aktom tuženog.

Tužiocu je u skladu sa važećim Programom rešavanja viška zaposlenih od 23.03.2015. godine i Kolektivnim ugovorom od 17.12.2014. godine isplaćena otpremnina, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nije bilo uslova za primenu odredaba čl. 19. i 20. Socijalnog programa tuženog, koji je bio u primeni do 31.12.2012. godine. Naime, u postupku privatizacije i zaključenja ugovora o kupovini i prodaji akcija 17.06.2008. godine, zaključen je Socijalni program za tuženog na osnovu člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji – da ugovor o kupoprodaji subjekta privatizacije sadrži odredbu „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“. Prema članu 20. Socijalnog programa, nakon prestanka njegovog važenja eventualni višak zaposlenih rešavaće se u skladu sa odredbama zakona, kolektivnog ugovora i donetog posebnog programa rešavanja viška zaposlenih, s tim da ovako utvrđena otpremnina ne može biti niža od 90% otpremnine utvrđene članom 19. Socijalnog programa, koji predviđa jednokratnu otpremninu u visini od 750 evra za punu godinu rada provedenu u radnom odnosu uvećanu za jednokratnu otpremninu u visini četiri prosečne zarade kod tuženog za mesec koji prethodi mesecu isplate otpremnine, odnosno otpremnina ne može biti manja od 675 evra po godini radnog staža. Socijalni program je prestao da važi 31.12.2012. godine, pre prestanka radnog odnosa tužioca kod tuženog, pa se njegove odredbe ne mogu primenjivati na zaposlene koji su proglašeni viškom nakon prestanka važenja navedenog Socijalnog programa, pa ni članova 19. i 20. Sledom rečenog, tužilac se neosnovano poziva na zauzeti stav u odlukama Vrhovnog kasacionog suda da Socijalni program ima snagu opšteg akta, s obzirom da se ne radi o istoj činjeničnoj situaciji kao u ovom sporu, po tužbi tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i isplatu otpremnine donetog nakon prestanka važenja Socijalnog programa tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu pravilno isplaćena otpremnina za 35 godina radnog staža u momentu otkaza, budući da tužilac tokom postupka nije dostavio dokaze za drugačiji činjenični zaključak, u smislu pravila o teretu dokazivanja. Dokazi koji su dostavljeni uz podnesak od 18.04.2019. godine (potvrda tuženog od 04.04.2019. godine) nisu uzeti u razmatranje prilikom donošenja odluke budući da su dostavljeni nakon isteka zakonskog roka za izjavljivanje revizije.

U revizijskom postupku se raspravljaju pravna, a ne i činjenična pitanja, pa predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji u kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje jer to nije dozvoljeno prema članu 407. stav 2. ZPP. Osim toga, činjenice od značaja za presuđenje i dokazi za utvrđenje tih činjenica moraju biti istaknuti do zaključenja rasprave, a najkasnije i pod uslovima iz člana 372. stav 1. ZPP u žalbi.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić