U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno popravni zavod u ..., koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1264/19 od 10.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 28.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1264/19 od 10.05.2019. godine, tako što se žalba tužene ODBIJA kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1885/18 od 14.02.2019. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1885/18 od 14.02.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od januara 2013. godine do marta 2015. godine, isplati tužiocu pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 164.180,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1264/19 od 10.05.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1885/18 od 14.02.2019. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za navedeni period isplati navedene iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke ožalbene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara i odbijen zahtev tužioca da mu tuženi naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 164.180,00 dinara sa kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud o tužiočevoj reviziji nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredbe o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, počev od 19.12.2011. godine. Prebivalište tužioca je u ..., a rad obavlja u Službi za ... Kazneno popravnog zavoda u ... . Tužena je predvidela proceduru po kojoj državni službenici i nameštenici, čije je mesto prebivališta udaljeno od sedišta poslodavca preko 50 km, ostvaruju pravo na naknadu troškova prevoza. Po toj proceduri, koja se primenjuje od 23.01.2013. godine, zaposleni su dužni da do poslednjeg radnog dana u mesecu dostave popunjen zahtev, za naredni mesec, popunjenu izjavu na poleđini zahteva, kopiju lične karte iskorišćene mesečne karte od ovlašćenog autoprevoznika ili pojedinačne originalne karte iskorišćene na relaciji za koje je zahtev upućen, iz kojih se jasno vidi relacija, vreme, datum puta i iznos. Upućivanjem zahteva državnom organu za naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, smatra se da je državni službenik podneo zahtev za ostvarivanje ovog prava i da državni organ donosi pojedinačno rešenje za primenu ovog prava, za čije donošenje je neophodno da podnosilac zahteva priloži adekvatan dokaz – iskorišćenu mesečnu kartu, shodno zahtevu koji je podneo. Ova procedura izmenjena je 05.11.2013. godine, tako što je za ovu kategoriju zaposlenih državnih službenika i nameštenika predviđeno da po isteku meseca dostavljaju zahtev za naknadu troškova prevoza, uz koji prilažu iskorišćenu originalnu mesečnu kartu, odnosno iskorišćene originalne pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika. Tužilac je pravnoj službi redovno predavao zahteve za naknadu troškova prevoza, jer je radio u ..., a živeo u ..., za koje nije dobijao potvrdu da su zavedeni, a tužena je tek od aprila 2015. godine počela da mu isplaćuje troškove prevoza. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina troškova prevoza, za period od januara 2013. do marta 2015. godine, u iznosu od 19.875,00 dinara mesečno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 13. Zakona o državnim službenicima, člana 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i članova 2. stav 1. i 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od januara 2013. godine do marta 2015. godine, isplati tražene iznose.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilac pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje u skladu sa članom 140. Zakona o državnim službenicima – pisanim zahtevom koji se podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom, a o tom zahtevu odlučuje se rešenjem. S obzirom da tužilac nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog eventualnog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, zato ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu, ni kao zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1.), u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac, rešenjem u smislu člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika.

Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz mesta ..., gde ima prebivalište, do ... gde je mesto rada i za odlazak sa rada. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem, na osnovu visine mesečne pretplatne karte na relaciji ..., koja se u spornom periodu nije menjala.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, imajući u vidu da su isti pravilno odmereni primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP, kao i primenom važeće AT i TT.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredaba članova 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, i to na ime sastava revizije, shodno tarifnom broju 16. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić