U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Ljubiša Kostadinović, advokat iz ..., protiv tuženog JŠ ''Srbijašume'' – ŠG ''BB'' koga zastupa VV, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 490/2018 od 17.05.2018. godine, u sednici održanoj 29.08.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 490/2018 od 17.05.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P1 308/16 od 16.10.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno je kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj ... od 11.04.2014. godine, kojim je tuženi tužiocu raspoređenom na radnom mestu samostalni referent za izradu osnova i planova gazdovanja ŠG ''BB'' otkazao ugovor o radu broj ... od 17.04.2012. godine i aneks 2 ugovora o radu broj ... od 24.03.2014. godine i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 203.300,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 490/2018 od 17.05.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Prokuplju P1 308/16 od 16.10.2017. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke iste presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 199.500,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude, a deo zahteva preko dosuđenog do iznosa 203.300,00 dinara, odbijen je kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Druge bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku tuženi posebno ne navodi, već ističe da je nižestepeni sud pogrešno ocenio izvedene dokaze utvrđene činjenice i razloge koje je dao prvostepeni sud, što predstavlja navod o pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Na osnovu aneksa 4 ugovora o radu od 05.07.2011. godine i ugovora o radu kojim se uređuju međusobna prava, obaveze i odgovornosti broj ... od 17.04.2012. godine, tužilac je obavljao poslove radnog mesta - revirni inžinjer u ... ... . Aneksom 2 ugovora o radu od 24.03.2014. godine tužilac je određen da obavlja poslove samostalnog referenta za izradu osnova i planova gazdovanja u Šumskom gazdinstvu ''BB'' u ... počev od 24.03.2014. godine. Rešenjem tuženog broj ... od 11.04.2014. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, člana 67. stav 1. tačka 1. i člana 16. Pravilnika o radu tuženog, zbog toga što je posao revirnog inžinjera, u periodu od jula 2011. godine do januara 2014. godine obavljao neblagovremeno, nesavesno i nemarno, što je propustio da organizuje, da izvršava i kontroliše poslove na reviru planirane godišnjim i izvođačkim planovima, da vrši odabiranje stabala za seču u skladu sa Pravilnikom o načinu i vremenu vršenja doznake (''Službeni glasnik RS'' broj 65/2011), da organizuje i kontroliše rad čuvarske službe na reviru i zaštićenim prirodnim dobrima obuhvaćeni revirom, da vrši kontrolu drveta u prometu i kontrolu korišćenja ostalih šumskih resursa, te da je zbog njegove grube nepažnje i propuštanja radnji za tuženog nastupila šteta u iznosu od 10.283.080,00 dinara, zbog manjka drvne mase od 3.838m³ neto zapremine najvećim delom od bespravnih seča. Pre davanja otkaza o radu tužilac je upozoren na nastali otkazni razlog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povredu radne obaveze koje se tužiocu stavljaju na teret. Osporenim rešenjem nije dokazana krivica kao subjektivni element koji se ogleda u nedostatku dužne pažnje i savesnom skrivljenom ponašanju, te da je nastupila zastarelost otkaza ugovora o radu u smislu člana 184. Zakona o radu. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da iako su razlozi dati u rešenju u bitnom identični razlozima datim u upozorenju, tuženi je tužiocu stavio na teret više povreda radne dužnosti obuhvatajući ih uopšteno, kako u pogledu mesta izvršenja, tako i vremena izvršenja, nema činjeničnog osnova kada i gde je tužilac propustio da izvrši dužnosti koje mu se stavljaju da je bio u obavezi da učini, niti se upućuje na dokaze na kojima poslodavac zasniva odgovornost za propust u izvršavanju navedenih radnih obaveza koje su utvrđene ugovorom o radu, usled čega radne obaveze povrede istih u pogledu načina vremena i prostorno nisu definisane i konkretizovane. Tuženi u rešenju o otkazu ugovora o radu nije naveo podatke i činjenice u pogledu mesta, vremena i načina povrede radne dužnosti na osnovu kojih bi se identifikovala svaka povreda radne obaveze, što su osnovni elementi odluke o izricanju otkaza bez kojih ona ne može opstati.

Drugostepeni sud je ceneći navode iz žalbe, u pogledu odluke o glavnoj stvari potvrdio prvostepenu presudu, zaključujući da je pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, da je pravilno primenjeno materijalno pravo, s tim što je svoj zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca zasnovao i na dodatnim razlozima. Drugostepeni sud prihvata kao pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženi u toku postupka nije dokazao da je tužilac učinio povrede radne obaveze koje su tužiocu stavljene na teret osporenim rešenjem, tj. nije dokazana krivica tužioca kao subjektivni element koji se ogleda u nedostatku dužne pažnje i savesnom skrivljenom ponašanju. Upozorenje koje je upućeno tužiocu ne sadrži konkretno vreme, mesto i način povrede radne dužnosti, niti sadrži činjenice i okolnosti da se radi o eventualnim povredama koje imaju produžen karakter, a u takvoj situaciji sve te povrede moraju biti oročene na određeni period (određeni broj meseci ili dana) ili na godišnjem nivou, jer svaka radna obaveza ili dužnost treba da ima momenat do koga se izvršava odnosno momenat propuštanja izvršenja radne obaveze.

Prema članu 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05... 32/13), koji je bio u primeni u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi. Tuženi je na osnovu člana 180. Zakona o radu tužioca aktom od 27.03.2014. godine upozorio na nastali otkazni razlog. Međutim, po nalaženju nižestepenog suda odredba čl. 180. i 181. Zakona o radu kojima se propisuje da poslodavac stavlja do znanja zaposlenom da svojom radnjom ili postupkom je izazvao nastanak otkaznog razloga zbog kojih bi se izjasnio o svemu što mu se stavlja na teret ne znači da je sve to formalnost u postupku otkazivanja ugovora o radu već shodno članu 7. ratifikovane Konvencije MOR-a broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji ''Službeni list SFRJ'' br. 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje u pogledu postojanja okolnosti činjenica i dokaza, koji obrazuju otkazni razlog. Stoga u upozorenju kojim otpočinje procedura davanja otkaza za povredu koja je bila povod za otkaz, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz, konkretizujući vreme, mesto i način izvršenja povrede radnih obaveza, obzirom da upozorenje ne može biti uopšteno, niti dato za eventualne buduće povrede radne obaveze. S tim u vezi, bitno mora postojati i identitet između upozorenja navedenog činjeničnog opisa radnje koja predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu i njenog sadržaja navedenog u rešenju o otkazu ugovora o radu, što u ovom slučaju nije ispoštovano. Osporeno rešenje sadrži nabrojane radne dužnosti koje je tužilac bio u obavezi da izvrši kao revirni inžinjer za koje poslodavac nalazi da ih nije izvršavao propuštanjem da ih preduzme, ali bez podataka i činjenica u pogledu mesta, vremena i načina povrede radne dužnosti, a na osnovu kojih bi se identifikovala svaka povreda radne obaveze što su osnovni elementi izricanja odluke, pa je zaključeno da odluka tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca ne može opstati. Drugostepeni sud navodi da i izveštaj revirnog inižinjera o kontroli odeljenja 56 dostavljen direktoru ŠG ''BB'' ... od 20.03.2014. godine, a na koji se u žalbi tuženi poziva, ne može biti od uticaja na drugačiju odluku jer se upozorenje i osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu ne zasniva na navedenom izveštaju revirnog inžinjera od 20.03.2014. godine. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da se ni komisijski izveštaj od 29.05.2014. godine ne može uzeti u obzir s obzirom da je isti sastavljen nakon donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Pri svemu tome, drugostepeni sud nalazi da se ne mogu ceniti kao pravilni navodi prvostepenog suda vezano za zastarelost otkaza ugovora o radu jer član 184. Zakona o radu propisuje ne samo subjektivni rok od tri meseca, nego predviđa i objektivni rok od šest meseci koji predstavlja okvir najdužeg trajanja pravne moći za davanja otkaza, a istekom navedenih rokova nastaje prekluzija u pogledu primene otkaznih razloga. Međutim, i pored pogrešnog zaključka prvostepenog suda, u tom delu drugostepeni sud nalazi da je iz drugih datih razloga koje je prvostepeni sud pravilno cenio, doneta pravilna odluka u smislu člana 191. Zakona o radu.

Kako je prvostepeni sud pogrešno obračunao visinu troškova postupka, to je drugostepeni sud preinačio odluku u tom delu.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na pravilnoj primeni materijalnog prava, te da je pobijanom presudom pravilno ocenjeno da je prvostepeni sud doneo zakonitu odluku nalazeći da je rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog nezakonito, te da je tuženi kao poslodavac obavezan da tužioca vrati na rad kao posledicu pogrešno donete odluke shodno članu 191. Zakona o radu. Ocena drugostepenog suda da pozivanje prvostepenog suda na zastarelost u pogledu vođenja disciplinskog postupka nije dobro protumačena, nije od značaja imajući u vidu činjenicu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i davanja drugih razloga koji su od značaja za donošenje zakonite odluke pravilnom primenom materijalnog prava, u ovoj pravnoj stvari.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali nalazi da se istima osporava pravilna ocena izvedenih dokaza i pravilna primena materijalnog prava, a sve to je cenio i nižestepeni sud i u tom pogledu dao jasne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić