U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Petar Nedeljković, advokat iz ..., protiv tuženog BB“ AD iz ..., sa umešačem na strani tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Ljubinko Slović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4315/17 od 12.10.2018. godine, u sednici održanoj 30.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv stava trećeg i petog izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4315/17 od 12.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Trsteniku P 120/16 od 14.09.2017. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete koju je pretrpela zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Kraljevu 18.12.2004. godine isplati i to: za pretrpljene fizičke bolove 150.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 70.000,00 dinara i za pretrpljene i buduće duševne bolove zbog trajno smanjene životne aktivnosti 35.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2017. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete, pored iznosa dosuđenih u stavu prvom izreke isplati i to: za pretrpljeni strah još 80.000,00 dinara i za pretrpljene i buduće duševne bolove zbog trajno smanjene životne aktivnosti 435.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2013. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka od 157.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4315/17 od 12.10.2018. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete koju je pretrpela zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Kraljevu 18.12.2004. godine isplati i to: za pretrpljene fizičke bolove 108.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 70.000,00 dinara i za pretrpljene i buduće duševne bolove zbog trajno smanjene životne aktivnosti 35.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2017. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete koju je pretrpela zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Kraljevu 18.12.2004. godine, pored iznosa dosuđenih u stavu drugom izreke isplati za pretrpljene fizičke bolove još 42.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2017. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka od 135.500,00 dinara. Stavom petim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv stava trećeg i petog izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tužilje određeno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, 18.12.2004. godine dogodila se saobraćajna nezgoda koju je izazvao umešač VV upravljajući putničkim vozilom marke „...“, reg.oznake ... pod dejstvom alkohola od 1,49 promila alkohola u krvi, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, krećući se vozilom Ulicom Proleterskom iz pravca Ulice D. Popovića prema naselju Bunjačko Brdo nije obratio pažnju na pešaka - tužilju, koja se uz desnu ivicu kolovoza kretala u istom smeru i svoje vozilo nije zaustavio iza tužilje kako bi propustio NN putničko taksi vozilo koje mu je dolazilo u susret, već je prednjom desnom stranom svog vozila i to čeonim uglom vozila naleteo na tužilju, nabacio je na vetrobransko staklo svog vozila, kojom prilikom je tužilja zadobila laku telesnu povredu u vidu razderotine poglavine i nagnječenja glave u predelu temenog potiljačnog dela, a zatim je odbacio na desnu stranu pored puta, kojom prilikom je tužilja pri padu na čvrstu podlogu zadobila tešku telesnu povredu – naprsnuće spoljašnjeg gležnja, levog skočnog zgloba i lake telesne povrede u vidu uganuća levog skočnog zgloba, potres mozga i višestruke oguljotine šake i donjih ekstremiteta. Presudom Osnovnog suda u Kraljevu K 659/11(07) i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1555/12 od 27.04.2012. godine, VV je oglašen krivim za izvršeno krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 1. u vezi člana 195. stav 1. Krivičnog zakona RS. Tužilja je rođena ... . godine i u vreme povređivanja imala je ... godine.

Iz nalaza i mišljena veštaka utvrđeno je da su, zbog povreda koje je zadobila u navedenoj saobraćajnoj nezgodi koje zbirno predstavljaju tešku telesnu povredu, kod tužilje nastale trajne posledice i to: diskretna hipotrofija mišića leve potkolenice zbog „štednje“ levog skočnog zgloba nakon povrede, kao i naglašen nizak psihički tonus i supresivna pozicija, jer svoje stanje nakon povreda tužilja doživljava kao teško. Usled zadobijenih povreda tužilja je trpela fizičke bolove jakog intenziteta u trajanju od sedam dana, bolove srednjeg intenziteta oko pet do sedam dana, bolove slabog intenziteta tužilja ima do današnjeg dana u levom skočnom zglobu, a povremeno ima kratkotrajne jake glavobolje. Tužilja je zbog zadobijenih povreda trpela strah jakog intenziteta tri dana, strah srednjeg intenziteta oko jednog meseca i strah slabog intenziteta još jedan do dva meseca. Kod tužilje je zbog zadobijenih povreda nastupilo trajno umanjenje životne aktivnosti od 7,5% zbog koga tužilja trpi duševne bolove i trpeće ih i u budućnosti u ovom procentu.

Tženi je tužilji u vansudskom postupku, na ime naknade nematerijalne štete prouzrokovane predmetnom saobraćajnom nezgodom 04.11.2013. godine isplatio ukupno 272.000,00 dinara i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova 88.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 72.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 112.000,00 dinara. Prilikom obračuna tuženi je tužilji priznao na ime naknade nematerijalne štetu ukupno 340.000,00 dinara, od toga za fizičke bolove 110.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 90.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti 140.000,00 dinara, pa je ove iznose umanjio za 20% koliko je smatrao da je doprinos tužilje, kao pešaka, nastanku štete.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, koje je utvrdio posle rasprave održane na osnovu ovlašćenja iz člana 383. stav 4. ZPP, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima, te spisa predmeta Osnovnog suda u Kraljevu K 659/11(07), kao i nalaza i mišljenja veštaka Stamenka Uroševića, dopunskog nalaza i mišljenja i iskaza veštaka (koji se nalaze u spisima K 659/11), drugostepeni sud je zaključio da postoji propust tužilje kao pešaka u nastanku saobraćajne nezgode, te da doprinos tužilje iznosi 20%, te je ukinuo prvostpenu odluku u stavu prvom i trećem izreke i delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da se, primenom člana 941. stav 1. ZOO, osnov odgovornosti tuženog i njegova pasivna legitimacija zasniva na ugovoru o osiguranju od odgovornosti zaključenim sa umešačem (koji je izazvao ovaj štetni događaj), a da tužilja ima pravo na pravičnu naknadu tražene nematerijalne štete, pa je ocenom svih okolnosti (intenzitet i dužina trajanja pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, trajne posledice, stepen trajnog umanjenja životne aktivnosti tužilje od 7,5% i u čemu se umanjenje ogleda, godine starosti tužilje), u skladu sa članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima našao da pravična naknada iznosi: za pretrpljene fizičke bolove 108.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 70.000,00 dinara i za pretrpljene i buduće duševne bolove zbog trajno smanjene životne aktivnosti 35.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom i odlučio kao u stavu drugom izreke pobijane odluke. Drugostepeni sud je odlučujući kao u stavu drugom izreke imao u vidu činjenicu da je tuženi tužilji u vansudskom postupku isplatio određene iznose naknade nematerijalne štete po svim traženim vidovima. Preko dosuđenog iznosa, a do traženih 150.000,00 dinara (za pretrpljene fizičke bolove) zahtev tužilje je odbijen (stav treći izreke) u skladu sa odredbom člana 192. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Navedenom odredbom regulisano je materijalno pravno pitanje podeljene odgovornosti za štetu uračunavanjem doprinosa oštećenog lica nastanku ili uvećanju obima nastale štete. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je ocenom nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke utvrdio da postoje propusti kod oba učesnika ove saobraćajne nezgode, te da se propust umešača ogleda u činjenicama utvrđenim u krivičnoj presudi zbog kojih je oglašen krivim za krivično delo, pa je po osnovu krivice odgovoran i za štetu proisteklu iz ove saobraćajne nezgode, dok se propust tužilje kao pešaka u nastanku saobraćajne nezgode i nastale štete ogleda u činjenici da se tužilja kao pešak kretala kolovozom, desnom stranom puta i u neposrednoj blizini nailaska vozila promenila putanju kretanja, preuzela radnju obilaženja ulegnuća na putu i time se našla na putanji kretanja vozila, te da je zbog propusta u kretanju doprinela nastanku štete. Drugostepeni sud je, ceneći činjenicu da je tuženi u vansudskom postupku 04.11.2013. godine tužilji isplatio određene iznose na ime naknade nematerijalne štete, utvrdio da bi visina pravične naknade nematerijalne štete u vreme vansudske isplate za pretrpljene fizičke bolove bila 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 180.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 225.000,00 dinara, te da je po oceni drugostepenog suda tuženi tužilji na dan vansudske isplate (nakon umanjenja od 20% na ime doprinosa tužilje u nastanku štete) trebalo da isplati za pretrpljene fizičke bolove 160.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 144.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 180.000,00 dinara, te zaključio da je tuženi vansudskom isplatom delimimično obeštetio tužilju i to: za fizičke bolove 55%, za pretrpljeni strah 50% i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 62%, kao i da je ostao neizmiren deo naknade štete koji je tuženi trebalo tužilji da isplati, a koji procentualno iznosi: za pretrpljene fizičke bolove 45%, za pretrpljeni strah 50% i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 38%.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilja nije obeštećena u potpunosti, te da visina pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove iznosi 280.000,00 dinara, koji iznos je umanjen za doprinos tužilje od 20%, tako da visina pravične naknade tužilji iznosi 224.000,00 dinara, te kako je obaveza tuženog za ovaj vid nematerijalne štete ostala neizmirena za 45%, to je tuženi u obavezi da tužilji za pretrpljene fizičke bolove isplati još 100.800,00 dinara. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda (a koji se revizijom ne pobija) da visina pravične naknade za pretrpljeni strah u vreme presuđenja iznosi 250.000,00 dinara, umanjeno za doprinos tužilje od 20% je 200.000,00 dinara, pa kako tuženi tužilji za ovaj vid štete nije namirio još 50% to proizilazi da bi tuženi bio u obavezi da tužilji isplati iznos od još 100.000,00 dinara (tuženi je u ožalbenom delu prvostepene presude obavezan da po ovom osnovu plati manji iznos od 70.000,00 dinara, a tužilja se nije žalila na odbijajući deo prvostepene presude), dok pravična naknada za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od 7,5% prema okolnostima konkretnog slučaja, u vreme presuđenja je 260.000,00 dinara, umanjeno za 20% čini 208.000,00 dinara, a kako tuženi nije obeštetio tužilju za ovaj vid štete za još 38% proizilazi da bi bio u obavezi da joj za ovaj vid štete isplati još 79.040,00 dinara (tuženi je u ožalbenom delu prvostepene presude obavezan da tužilji plati 35.000,00 dinara, a tužilja se nije žalila na odbijajući deo prvostepene presude). Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije drugostepeni sud je, uz ocenu svih relevantnih okolnosti iz člana 200. i 201. stav 1. ZOO, koje su od uticaja na visinu pravične naknade (vrstu i težinu povreda, procenat umanjenja životne aktivnosti, intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha), pravilno utvrdio visinu pravične novčane naknade nematerijalne štete koja pripada tužilji za sve vidove u iznosima koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Odluka je zasnovana na pravilnom shvatanju da postoji tužiljin doprinos nastanku štete u smislu odredbe člana 192 ZOO, koji je po oceni drugostepenog suda 20%.

Pravilna je i odluka o troškovima drugostepenog postupka jer je doneta u sladu sa uspehom tužilje u drugostepenom postupku.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić