Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac AA je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja na osnovu člana 408. u vezi člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), a koji zakon se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. tog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca AA nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. navedenog člana zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačka 2 ZPP, ovaj vanredni pravni lek može izjaviti. Navodi revidenta o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stav 2. iste odredbe nemaju značaj, jer se prema odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP revizija ne može izjaviti zbog označene povrede odredaba postupka. Revizijski navodi o bitnim povredama iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenim pred drugostepenim sudom, su neosnovani jer je drugostepeni sud za neprihvatanje žalbenih navoda dao jasne i dovoljne razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zakonski naslednici pok. VV. Pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Reh 143/06 od 17.06.2009. godine pok. VV je rehabilitovan i utvrđeno da su odluke - presuda Okružnog suda za Grad Beograd K 138/47 od 28.02.1947. godine, odluka Sreskog suda za VII reon Grada Beograda broj I-11/46-IV od 18.03.1947. godine, presuda Sreskog suda za Grad Beograd broj 1/48 od 18.03.1947. godine i zapisnik Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri III reonu Beograda od 25.02.1947. godine, ništave od trenutka njihovog donošenja i da su ništave sve njihove pravne posledice. Na osnovu navedenih odluka izvršen je upis prava svojine tužene Republike Srbije, a potom i prava korišćenja tuženog Grada Beograda na konfiskovanim nepokretnostima - kući kućni broj ... u ul. ... u ... i katastarskoj parceli ..., površine 1077 m2, sada upisanih u list nepokretnosti broj ... KO ... . Tužioci su dana 28.01.2010. godine Višem sudu u Beogradu podneli tužbu, uređenu podneskom od 12.04.2011. godine, kojom su tražili utvrđenje da je na osnovu pravnosnažnog rešenja o rehabilitaciji pok. VV prestalo pravo svojine tužene Republike Srbije i pravo korišćenja tuženog Grada Beograda na označenim nepokretnostima, brisanje prava svojine tužene Republike Srbije i prava korišćenja tuženog Grada Beograda, upis prava svojine tužilaca sa po ½ idealna dela i predaju u posed predmetnih nepokretnosti ispražnjenih od svih lica i stvari (tužioci su zahtev za vraćanje istih nepokretnosti podneli i Agenciji za restituciju – zaveden pod br. 46-007437/2012 od 10.09.2012. godine). Predmetne nepokretnosti su u listu nepokretnosti broj ... KO ... upisane kao vlasništvo Republike Srbije sa pravom korišćenja Grada Beograda.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužilaca postavljen sa ciljem ostvarivanja prava na vraćanje konfiskovane imovine, i da je zasnovan na činjenici da je pravnosnažnim rešenjem o rehabilitaciji utvrđeno da su ništave sudske odluke po kojima je njihovom ocu bila oduzeta sporna imovina. Polazeći od odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br.72/11), kojima su utvrđeni uslovi, način i postupak vraćanja imovine oduzete primenom propisa navedenih u tom Zakonu, ustanovljena posebna Agencija za restituciju koja vodi postupak i odlučuje o zahtevima za vraćanje imovine, odnosno isplatu novčane naknade i obeštećenja po pravilima upravnog postupka, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju ne postoji sudska nadležnost u smislu člana 1. ZPP, zbog čega su primenom člana 16. stav 1. i 2. istog zakona doneli pobijano rešenje.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da rešavanje o postavljenom tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost i da postojanje pravnosnažnog rešenja o rehabilitaciji nije dovoljan osnov za usvajanje tužbenog zahteva tužilaca u konkretnoj parnici. Rešenjem o rehabilitaciji je utvrđeno da su ništave i bez pravnih poslodica odluke u vezi konfiskacije imovine sada pok. VV, ali posebnim Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je regulisano koje su posledice te ništavosti i u kom postupku se to ostvaruje, a što je u skladu i sa članom 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga nije moguće da samo rešenje o rehabilitaciji dovede do prestanka prava svojine tužene Republike Srbije i prestanka prava korišćenja tuženog Grada Beograda, odnosno do nepostojanja prava tuženih usled prestanka pravnog osnova njihovog upisa, upisa prava svojine u korist tužilaca i predaje nepokretnosti tužiocima kao vlasnicima, a što se traži postavljenim tužbenim zahtevom. Pravnosnažno rešenje o rehabilitaciji ne znači i obavezno naturalnu restituciju, već samo daje osnov da se u posebnom postupku pred Agencijom odluči i o načinu vraćanja imovine, odnosno obeštećenju. Ovde se ne radi ni o takozvanoj brisovnoj tužbi, kako to navodi revizija, ne samo zbog toga što Zakon o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br.72/09, 18/10 i 65/13), koji sada reguliše postupak upisa prava na nepokretnostima, takvu tužbu i ne poznaje, nego što i taj zakon upravo insistira na ispravi na osnovu koje će se vršiti promena upisa, a rešenje o rehabilitaciji nije takva isprava.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, neosnovani su i ostali revizijski navodi, pa je revizija odbijena na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP u vezi člana 420. stav 6. ZPP i odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić