U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ognjen Božović, advokat u ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Dragoljub Knežević, advokat u ..., VV iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Popović, advokat u ... i GG iz ..., čiji je punomoćnik Zora Dobričanin Nikodijević, advokat u ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog GG iz ..., izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 3999/16 od 14.02.2018. godine, u sednici veća održanoj 20.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog GG iz ... izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 3999/16 od 14.02.2018. godine.

Tužilji se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 43210/13 od 16.06.2015. godine je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da su ništavi i bez pravnog dejstva ugovor o kupoprodaji zaključen između prodavca DD iz ... koji je po punomoćju prodavca overenim pod brojem Ov .../... zaključila BB sa kupcem VV, koji je overen od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu 16.05.1994. godine pod brojem Ov .../..., kao i aneks ovog ugovora koji je overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu 13.06.1994. godine pod brojem Ov .../... i ugovor o poklonu zaključen između VV kao poklonodavca i GG kao poklonoprimca, koji je overen od strane Drugog opštinskog suda u Beogradu 14.04.1995. godine pod brojem Ov .../..., kao i aneks ovog ugovora koji je overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu 06.06.1994. godine pod brojem Ov .../.... Obavezana je tužilja da tuženima nadoknadi troškove parničnog postupka i to tuženoj BB iznos od 585.000,00 dinara i tuženom GG iznos od 723.750,00 dinara, sve u roku od 15 dana. Odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od troškova parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 3999/16 od 14.02.2018. godine preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 43210/13 od 16.06.2015. godine i utvrdio da su ništavi i bez pravnog dejstva: ugovor o kupovini i prodaji broj Ov .../... od 16.05.1994. godine sa aneksom Ov .../... od 13.06.1994. godine koje je po punomoćju Ov ../... u ime i za račun prodavca tužiljinog pravnog prethodnika pokojnog DD zaključila tužena BB sa kupcem tuženom VV iz ... i ugovor o poklonu zaključen između tužene VV kao poklonodavca i tuženog GG kao poklonoprimca Ov .../... od 14.04.1995. godine sa aneksom Ov .../.. od 06.06.1996. godine, što su tuženi BB, VV i GG dužni da priznaju. Obavezani su tuženi da tužilji plate troškove postupka u iznosu od 306.750,00 dinara u roku od 15 dana. Potvrđeno je rešenje iz trećeg stava izreke prvostepene presude, a žalba tužilje odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi GG je izjavio blagovremenu reviziju zbog prekoračenja tužbenog zahteva u postupku pred drugostepenim sudom (član 407 stav 1. tačka 5. Zakona o parničnom postupku), zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenim u drugostepenom sudu iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju i postavila zahtev za naknadu troškova njegovog sastava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, pa je ocenio da je revizija tuženog GG dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni bitne povrede postupka na koje se revizijom ukazuje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilja supruga i naslednica pokojnog DD koji je umro ....2000. godine. Tužilja je nasledila nekretninu koju je pokojni DD kupio od prodavaca ĐĐ i EE po ugovoru overenim 06.04.1977. godine, čiji je predmet bila dvorišna kuća površine 32 m2, a sastojala se od sobe i kuhinje sa dograđenom sobom od 9 m2, i pravom korišćenja zemljišta pod objektom i za upotrebu objekta u površini od 3 ara, nalazeće na kp. ... KO ... ..., stari premer. Prema tekstu ugovora prodavci i kupac su se sporazumeli da predmet prodaje predstavlja suvlasnički udeo od 9/80 delova u kući zknj. telo broj II sa pravom korišćenja parcele i prodavci su dozvolili da se kupac uknjiži u zemljišnoj knjizi kao suvlasnik sa navedenim udelom. Rešenjem zemljišno knjižnog suda broj Dn 2275/77 od 09.06.1977. godine na osnovu ovog ugovora je dozvoljena uknjižba u korist kupca DD sa udelom od 18/80 delova i takvo stanje je bilo do 1994. godine. Tužilja na osnovu naslednog rešenja nije mogla da se uknjiži kao vlasnik nasleđene imovine, jer su na udelu pokojnog DD uknjiženi tuženi ŽŽ (pravnosnažno ranije presuđeno u odnosu na njega) i tuženi GG po osnovu kupoprodajnih ugovora koje je sa njima zaključila tužena BB, po punomoćju overenim pod brojem Ov .../... od 10.01.1994. godine u ime i za račun pokojnog DD.

Ovim punomoćjem DD je ovlastio tuženu BB da ga zastupa u otuđenju nepokretnosti, odnosno da u njegovo ime zaključi kupoprodajni ugovor, da ga potpiše, da ugovori cenu i ugovor overi u sudu, a predmet prodaje je nepokretnost upisana u zknj.uložak ... KO ... ..., i to stari dotrajali objekat koji je pao od dotrajalosti, sa pravom korišćenja zemljišta ispod objekta i zemljišta za redovnu upotrebu objekta od oko 5 ari na katastarskoj parceli ... u ulici ... broj ... KO ..., sa važnošću punomoćja do okončanja navedene pravne radnje uz ovlašćenje da se punomoćje može preneti i na drugo lice. Zaključenju ovog punomoćja je prethodio sporazum između DD i tužene BB da se zato što je DD uknjižen sa većim udelom od onog koji je kupio ta nepravilnost uknjižbe ispravi mimo suda na način što će se kada se tužena BB odluči da proda ostatak nepokretnosti, DD pojaviti kao formalni prodavac, a tužena BB kao njegov punomoćnik i što će na taj način DD omogućiti uknjižbu BB kupcu.

Na osnovu ovog punomoćja tužena BB je sa kupcem ŽŽ zaključila ugovor o kupovini i prodaji (overili ga), čiji su predmet dva trošna objekta i deo katastarske parcele ... stari premer KO ... sa pravom korišćenja zemljišta za njegovu redovnu upotrebu od 550 m2. Predmet prodaje je geodetski identifikovan na lice mesta u prisustvu pokojnog DD obeležen i nakon toga je DD lično sa kupcem ŽŽ zaključio aneks kupoprodajnog ugovora 25.05.1994. godine kojim je dozvolio da se kupac ŽŽ u javnim knjigama uknjiži kao suvlasnik sa udelom od 9/80 delova. ŽŽ se uknjižio na osnovu ovog ugovora i aneksa, te je porušio trošne objekte i na njegovom mestu sagradio novu kuću na kojoj se kao vlasnik uknjižio u zemljišnim knjigama. Posle te uknjižbe pokojnom DD je ostao zknj.udeo od 9/80 delova u zknj.telu II (na kojem su mu njegovi prodavci EE i ĐĐ kupoprodajnim ugovorom dozvolile uknjižbu). Presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 49003/10 od 07.12.2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž 3466/12 od 06.11.2013. godine je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev ovde tužilje za utvrđenje ništavosti ugovora o kupovini i prodaji koji je zaključen između pokojnog DD i kupca ŽŽ.

Tužena BB je na osnovu istog punomoćja zaključila drugi ugovor (overen pod brojem Ov .../... sa aneksom Ov .../...) sa kupcem, tuženom VV kojim je prodala preostali udeo pokojnog DD na 9/80 delova. Predmet ovog sada spornog ugovora je useljiv stambeni objekat površine od oko 80 m2 sa zemljištem za njegovu redovnu upotrebu i dozvolila je da se kupac na tom udelu uknjiži umesto pokojnog DD. Stvarni predmet prodaje je bilo zemljište na kome su bile dotrajale šupe koje su ranije bila kuća.

Kupljenu nekretninu je 14.04.1995. godine tužena VV ugovorom o poklonu poklonila tuženom GG (sa aneksom od 06.06.1996. godine) te se GG uknjižio na 9/80 delova u zknj. telu II, odnosno na udelu pokojnog DD.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je zaključio da je punomoćjem koje je pokojni DD dao tuženoj BB ona bila ovlašćena da zaključi oba kupoprodajna ugovora, da nema razloga za utvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora, a time ni razloga za ništavost ugovora o poklonu zaključenim između tuženih VV i GG, pa je odbio tužbeni zahtev tužilje.

Suprotno, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan jer su oba pobijana ugovora ništava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio član 103. Zakona o obligacionim odnosima na osnovu koga je usvojio tužbeni zahtev tužilje. Naime, punomoćjem od 10.01.1994. godine je pokojni DD ovlastio tuženu BB, a datim da bi se otklonila nepravilnost upisa u zemljišnim knjigama jer je pokojni DD od pravnih prethodnika tužene BB kupio nekretninu u 9/80 delova, a bio je upisan u 18/80 delova. Punomoćje je iscrpljeno zaključenjem prvog ugovora koji je tužena BB zaključila sa ŽŽ 02.01.1994. godine. Pokojni DD je zaključenjem overenog aneksa ugovora sa ŽŽ 25.05.1994. godine odobrio zaključeni ugovor koji je kao punomoćnik u njegovo ime zaključila BB. Kupac ŽŽ je kupoprodajni ugovor sproveo kroz zemljišne knjige i na taj način se uspostavilo zemljišno-knjižno stanje, jer je pokojni DD ostao suvlasnik u 9/80 delova, što i jeste bila volja njegovih prodavaca (pravnih prethodnika tužene BB) koje su pokojnom DD prodale manji objekat površine 32 m2 i dograđene sobe od 9 m2, a što je odgovoralo udelu od 9/80 delova nekretnine. Međutim, tužena BB je iskoristila isto punomoćje da bi zaključila ovaj drugi sada sporni ugovor sa tuženom VV. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se predmet ovog ugovora ne podudara niti sa izdatim punomoćjem, niti sa stvarnim stanjem na terenu. Prema tekstu ovog spornog ugovora predmet prodaje je useljiv stambeni objekat površine od oko 80 m2 sa zemljštem za njegovu redovnu upotrebu. Stvarni predmet prodaje je bilo zemljište sa dotrajalim šupama koje su ranije bile kuće, a punomoćje se odnosilo na dotrajali objekat koji je pao od dotrajalosti sa pravom korišćenja zemljišta. Očigledno je da se tužena BB poslužila punomoćjem da u svom interesu i za svoj račun izvrši promet koji nije bio dozvoljen jer se radilo o gradskom građevinskom zemljištu koje u to vreme nije bilo u prometu bez izgrađenih objekata. Tužena BB je dozvolila VV da se upiše u zemljišne knjige na suvlasnički udeo od 9/80 delova u zknj.telu II iako u punomoćju nije ni imala ovlašćenje da izda klauzulu intabulandi. Iz ovih činjenica sledi zaključak da je ugovor o kupoprodaji zaključen između pokojnog DD (zastupan od punomoćnice BB) kao prodavca i tužene VV ništav iz više razloga. Prekoračeno je punomoćje, predmet kupoprodaje je bio nedozvoljen i u prirodi nije postojao. Tuženima BB i VV je moralo biti poznato da su lišile pokojnog DD zemišljno knjižnog upisa njegovog vlasništva na kući koju je kupio još 1977. godine, pa nisu tražile, kao ni tuženi GG, predaju poseda ni od njega do njegove smrti 2000. godine, a ni kasnije od tužilje. Tužilja je činjenicu da je zaključen sporni ugovor o prodaji saznala tek onda kada nije mogla da sprovede ostavinsko rešenje iza smrti svog pokojnog supruga DD. Prema tome, sporni kupoprodajni ugovor nije zaključen da bi proizveo pravno dejstvo između pokojnog DD i kupca VV, već da se u promet stavi i uknjiži objekat realnog dela parcele između tužene BB kao stvarnog prodavca i kupca VV pa je i taj prikriveni ugovor ništav, zbog predmeta prometa na osnovu člana 103. u vezi člana 47. ZOO. Ugovor o poklonu koji je zaključen između tuženih VV i GG koji ima isti predmet kao i ugovor o kupoprodaji je ništav iz istih razloga. Ovi ugovori nisu pravni osnov za sticanje svojine na udelu od 9/80 delova u zknj. ulošku II na kome je vlasnik bio pokojni DD.

Neosnovano se revizijom pobija pravilnost presuđenja drugostepenog suda i ukazuje na višebrojne povrede postupka učinjenim pred tim sudom. Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da utvrđena ništavost aneksa ugovora Ov .../... od 13.06.1994. godine (koji se ne nalazi u spisu predmeta) pobijanu presudu ne čini neodrživom, jer je utvrđeno da je ništav i bez pravnog dejstva osnovni ugovor o kupovini i prodaji overen pod brojem Ov .../... od 16.05.1994. godine. Utvrđenjem ništavosti osnovnog ugovora kao posledica se pojavljuje i ništavost aneksa. Nema bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku time što je drugostepeni sud u izreci dodao reči „u ime i za račun prodavca tužiljinog pravnog prethodnika pokojnog DD“, jer je na taj način iako nepotrebno pojašnjena uloga tužene BB, budući da je ona zaključila ugovor sa tuženom VV. Sud ima pravo i mogućnost da izreku presude donekle jezički izmeni, preformuliše, odstrani nepotrebne podatke ili ponavljanja u odnosu na petit tužbe i tada se ne radi o prekoračenju tužbenog zahteva, jer se te radnje čine u cilju da izreka presude bude jasna i nedvosmislena i izvršiva. Nema protivrečnosti između ovako dopunjene izreke i obrazloženja na strani pet pobijane presude na šta se revizijom ukazuje jer je drugostepeni sud objašnjavajući razloge za prividan ugovor koji je tužena BB zaključila naveo da je ona radila u svom interesu i za svoj račun, jer je pod okriljem punomoćja koje je već iskoristila zaključenjem ugovora sa ŽŽ čime je iscrpila punomoćje dobijeno od pokojnog DD, ovaj drugi sporni ugovor suštinski zaključila u svoje ime i za svoj račun, jer je u promet stavila njeno zemljište koje po redovnom toku stvari nije moglo biti u prometu (nije bilo izgrađeno). Nema ni bitne povrede postupka zbog nepravilne primene člana 394. Zakona o parničnom postupku. Pravilno je drugostepeni sud ocenio da je činjenično stanje u dovoljnoj meri razjašnjeno i da je pravilno utvrđeno i nije bilo potrebe da se otvara glavna rasprava pred drugostepenim sudom (jer je prehodna prvostepena presuda već bila ukinuta) i mogao je da izvede drugačije pravne zaključke na bazi istog činjeničnog stanja u odnosu na prvostepeni sud. Drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje, niti je uskratio tuženima da raspravljaju pred sudom.

Drugostepeni sud nije vezan sa pravnim stavom izraženim u prethodnoj odluci drugostepenog suda kojom se ukida presuda prvostepenog suda i ne radi se o različitom presuđenju. Osnov za povredu ustavnih zagarantovanih prava na koja se revizom ukazuje može doći samo ukoliko su pravnosnažnim presudama u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, sudovi različito presudili. Revizija insistira na nepriloženom aneksu broj Ov .../... od 13.06.1994. godine. Tačno je da je tužilja taj aneks trebala da priloži u spis, ali i tuženi BB i VV su takođe mogle da ga prilože ukoliko insistiraju na tvrdnji da je baš u tom aneksu moglo da bude navedeno nešto što bi dovelo do toga da se ne utvrdi da je osnovni ugovor ništav. Ukoliko tuženi iznose takve tvrdnje i sumnje, onda su po pravilu o teretu dokazivanja to trebali i da dokažu i zato sada revident neosnovano u reviziji ukazuje na propust drugostepenog suda. Što se tiče tvrdnji da tužilja nema pravni interes za ovu tužbu i da nije pravilno primenjena odredba člana 194. stav 2. ZPP je potpuno neutemeljena u argumentima koji se u reviziji iznose. Tužilja ima pravni interes jer je njen pokojni suprug kupio nekretninu, bio u njenom posedu čitav niz godina, a i tužilja sa njim, nasledila je tu nekretninu, nikada joj niko nije osporavao posed ili tražio njene iseljenje, a onda kada je trebalo da se upiše kao naslednica iza pokojnog supruga je ustanovila da je njen suprug radnjama prvo i drugotužene lišen vlasništa upisanog u javnoj knjizi. Tužiljin pravni interes je očigledan i ne može se dovesti u pitanje. Pitanje sprovođenja rešenja o nasleđivanju nije predmet ove parnice i zato revident nema razloga da brine da li će se tužilja upisati na 18/80 delova ili na 9/80 delova. Nije sporno da je njen suprug kupio 9/80 delova i da je zaključenjem prvog kupoprodajnog ugovora sa ŽŽ otklonjena nepravilnost upisa u javnoj knjizi. Tužilja u ovoj parnici nije ni tražila da se utvrdi njeno vlasništvo na 18/80 delova kao što to navodi revident (navodni povod za ovu tužbu). Tužilja samo traži da se utvrdi ništavost ugovora o prodaji jer njen suprug nije ovlastio BB da ga zaključi sa tuženom VV.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio i ostale revizijske navode, ali je ocenio da nema potrebe da odgovara na svaki od njih, jer je delom to učinio drugostepeni sud odgovarajući na žalbene navode, a delom zato što ničim ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja. Sa druge strane, tuženi ni u reviziji, a ni u postupku pred nižestepenim sudovima nije objasnio kako to ako je postao zemljišno knjižni vlasnik spornih 9/80 delova na kojima je bio upisan pokojni DD, nikada ni od njega ni od tužilje nije tražio predaju državine mirnim putem niti sudski, čime bi ugovor o prodaji, a potom o poklonu faktički bili u celini izvršeni. Naime, očito su tuženi znali i prihvatili nesklad između stanja u prirodi u odnosu na upis vlasništva u javnim knjigama te se neosnovano protive postavljenom tužbenom zahtevu.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilji se ne dosuđuju traženi troškovi odgovora na reviziju, jer ta parnična radnja nije bila nužna (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić