Presudom Višeg suda u Zrenjaninu 2Kž1 138/18 od 19.11.2019.godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog AA i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 2K.119/17 od 12.04.2018.godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Aleksandar Markov, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da preinači presude Osnovnog suda u Zrenjaninu 2K.119/17 od 12.04.2018.godine i Višeg suda u Zrenjaninu 2Kž1 138/18 od 19.11.2019.godine u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni tako što će okrivljenog osloboditi krivične odgovornosti u celosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da delo koje je okrivljenom stavljeno na teret i za koje je pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo, obzirom da je u radnjama okrivljenog opisanim u izreci prvostepene presude isključena protivpravnost dela, jer je on postupao u nužnoj odbrani u smislu člana 19. stav 1. i 2. KZ. Naime, po stavu branioca, okrivljeni je braneći se, u strahu da će oštećeni učiniti zlo njemu i njegovoj devojci, inkriminisanom porukom samo odgovorio na neposredno pre toga upućenu pretnju od strane oštećenog putem telefonskog poziva devojci okrivljenog koja je bivša devojka oštećenog - „da će ih samleti“, tako da se radi o istovremenosti odbrane okrivljenog od napada oštećenog i istovetnosti sredstava napada i odbrane.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer, imajući u vidu činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci pravnosnažne presude iz koga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ za koje je on pravnosnažno oglašen krivim, te imajući pri tome u vidu odredbu člana 19. stav 2. KZ kojom je propisano da je nužna ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad, to, suprotno iznetim navodima zahteva branioca okrivljenog AA, po oceni ovoga suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za primenu prema okrivljenom instituta nužne odbrane vezano za uslove napada i odbrane, zbog čega se kao neosnovani ocenjuju navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 19. stav 1. i 2. KZ.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja samo formalno označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, navođenjem da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazu na kojem se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati i to na kriminalističko- tehničkoj dokumentaciji MUP-a Zrenjanin. Međutim, branilac dalje u obrazloženju zahteva ne ukazuje u čemu se konkretno sastoji nezakonitost ovog dokaza, već zapravo samo osporava ocenu suda o prihvatljivosti ovog dokaza i u vezi sa tim pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, dajući sopstvenu ocenu da navedeni dokaz nije trebalo prihvatiti iz razloga jer je ova dokumentacija nepotpuna pošto je poruka oštećenog samo delimično slikana i prezentovana sudu, dok je inkriminisana poruka okrivljenog slikana u celosti i tako prezentovana sudu.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 438. stav 2. tačka 1. ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenog dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da tokom krivičnog postupka nije dokazano da je kod oštećenog stvoren osećaj straha i ugroženosti za život i telesni integritet, te navodi kojima se osporava zaključak suda da izrečena pretnja koju je okrivljeni kritičnom prilikom uputio oštećenom ne predstavlja uslovnu pretnju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim odlukama i ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza datu od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je stoga Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Aleksandra Markova, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ovu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                            Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić