Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2369/17 od 26.01.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog delimično je usvojena i rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi delimično preinačeno, tako što je odbijen zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos troškova postupka od 08.05.2017. godine, kao dana presuđenja, do dana izvršnosti presude, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu potvrđena. Stavom drugim izreke, žalba tužilaca je odbijena i prvostepena presuda u odbijajućem delu potvrđena, a u usvajajućem delu odluke o troškovima postupka žalba tužilaca BB i VV delimično usvojena i rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi delimično je preinačeno, tako što je odbijen zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos troškova postupka od 08.05.2017. godine, kao dana presuđenja, do dana izvršnosti presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14) propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sudu u veću od pet sudija.

Ispitujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca AA i GG dozvoljena, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Tužioci AA i GG su u spornom periodu radili u smenama (sve tri smene), dok tužioci BB i VV nisu radili u smenama. Pojedinačmim aneksima ugovora o radu, koje su tužioci zaključili sa tuženim, ugovoreno je da zaposleni i poslodavac prihvataju da se na sva prava, obaveze i odgovornosti koje nisu utvrđene ovim ugovorom primenjuju odgovarajuće odredbe zakona i Kolektivnog ugovora, kao i da su saglasni da se u slučaju izmene, dopune ili zaključenja novog Kolektivnog ugovora na ugovorni odnos primenjuju izmenjene i nove odredbe i bez posebno zaključenog novog ugovora o radu. U spornom periodu u primeni je bio Kolektivni ugovor tuženog iz maja 2010. godine, koji se primenjivao do 24.12.2013. godine. Za vreme važenja navedenog Kolektivnog ugovora, zaključen je Poseban granski kolektivni ugovor za metalsku industriju Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 10/12 od 10.02.2012. godine, stupio na snagu 19.02.2012. godine), koji se odnosio i na tuženog počev od 05.05.2012. godine, odnosno od stupanja na snagu Odluke Ministra rada i socijalne politike o primeni Posebnog kolektivnog ugovora za metalsku industriju na sve poslodavce koji obavljaju ovu delatnost („Službeni glasnik RS“, broj 41/12), koji je važio do 30.04.2013. godine. Odredbama Posebnog granskog kolektivnog ugovora za metalsku industriju Srbije bilo je propisano da se primenjuje na sve zaposlene kod poslodavca i to neposredno na delatnosti metalskog kompleksa, da su učesnici kolektivnog ugovora kod poslodavaca kod kojih je organizovan sindikat, u obavezi da u skladu sa odredbama zakona i ovog kolektivnog ugovora zaključe kolektivni ugovor ili izvrše izmene i dopune važećeg kolektivnog ugovora, radi usklađivanja sa odredbama zakona i Posebnog granskog kolektivnog ugovora. Propisano je i da su poslodavci i članovi Unije poslodavaca Srbije, kod kojih ni jedan sindikat ne ispunjava uslove reprezentativnosti ili sindikati nisu zaključili sporazum o udruživanju, odnosno ako učesnici u kolektivnom pregovaranju ne postignu saglasnost za zaključenje kolektivnog ugovora, dužni da donesu opšti akti ili izvrše izmene i dopune postojećeg opšteg akta, radi usklađivanja sa odredbama zakona i Posebnog granskog kolektivnog ugovora, te da sa zaposlenima zaključe ugovore o radu ili ih usklade sa odredbama Posebnog granskog kolektvivnog ugovora. Tuženi je tužiocima za period od 01.01.2011. godine, odnosno od 27.02.2011. godine do 31.12.2013. godine obračunavao i isplaćivao odgovarajuću zaradu u skladu sa ugovorom o radu i Kolektivnim ugovorom, na ime osnovne i uvećane zarade, osim uvećane zarade za smenski rad, s obzirom da je uvećanu zaradu za smenski rad obračunao i isplatio samo za rad u drugoj smeni u visini od 10% od osnovice. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka nižestepeni sudovi su utvrdili da tuženi u spornom periodu nije primenjivao Poseban granski kolektivni ugovor za metalsku industriju, pa tužiocima AA i GG prilikom obračuna zarade nije vršio uvećanje za rad u smenama u skladu sa tim Posebnim granskim kolektivnim ugovorom.

Nižestepeni sudovi su delimično usvojili zahtev tužilaca AA i GG, tako što su obavezali tuženog da im isplati razliku između isplaćene i pripadajuće zarade, obračunate u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog i aneksima ugovora o radu, a za period od 05.05.2012. godine do 30.40.2013. godine odbili zahteve ovih tužilaca za isplatu razlike do iznosa zarade za rad u smenama, obračunate primenom Posebnog granskog kolektivnog ugovora, jer tuženi svoj Kolektivni ugovor nije uskladio sa odredbama Posebnog granskog kolektivnog ugovora, zbog čega nema ni mesta primeni Posebnog granskog kolektivnog ugovora. Osim toga, smatrali su da nema mesta primeni Posebnog granskog kolektivnog ugovora, jer isti ne sadrži radna mesta na koja su tužioci bili raspoređeni.

Zahtev tužilaca BB i VV nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovane, jer oni nemaju pravo na uvećanu zaradu po ovom osnovu, s obzirom da su radili u jednoj smeni.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilaca AA i GG ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu kojim su odbijeni njihovi zahtevi za isplatu uvećane zarade za rad u smenama za period od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine.

Članom 256. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05) propisano je da opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora. Prema članu 257. stav 1. istog zakona ministar može da odluči da se kolektivn ugovor ili pojedine njegove odredbe primenjuje i na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora. Članom 258. stavom 1. istog zakona propisano je da ministar može, na zahtev poslodavca ili udruženja poslodavaca, da odluči da se kolektivni ugovor iz člana 257. ovog zakona u delu koji se odnosi na zarade i naknade zarade ne primenjuje na pojedine poslodavce ili udruženja poslodavaca, dok je stavom 2. istog člana propisano da poslodavac, odnosno udruženje poslodavaca, mogu da podnesu zahtev za izuzimanje od primene kolektivnog ugovora sa proširenim dejstvom, ako zbog finansijsko-poslovnih rezultata nisu u mogućnosti da primene kolektivni ugovor, a stavom 3. da uz zahtev iz stava 2. ovog člana poslodavac ili udruženje poslodavaca dužni su da dostave dokaze o razlozima za izuzimanje od primene kolektivnih ugovora sa proširenim dejstvom. Članom 259. istog zakona propisano je da odluku o izuzimanju od primene kolektivnog ugovora ministar donosi po pribavljenom mišljenju Socijalno-ekonomskog saveta.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredbi podrazumeva da je u ovom slučaju Poseban granski kolektivni ugovor morao biti neposredno primenjen, bez obzira što tuženi nije uskladio odredbe svog Kolektivnog ugovora sa njim, jer zaposleni ne može da trpi štetne posledice, a poslodavac da izvlači korist iz činjenice da pojedinačni kolektivni ugovor nije usklađen sa posebnim granskim, koji hijerarhijski ima veću pravnu snagu.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka sledi da je sudski veštak izvršio usklađivanje koeficijenta za isplatu zarada, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da bi primena posebnog granskog kolektivnog ugovora predstavljala orjentaciono svrstavanje u određenu grupu zanimanja i platni koeficijent koji ne odgovara stvarnom stanju. Međutim, kako zbog pogrešne primene materijalnog prava i zaključka nižestepenih sudova da tuženi prilikom obračuna zarada nije bio u obavezi da neposredno primenjuje Poseban granski kolektivni ugovor, to je izostala ocena nižestepenih sudova da li je usklađivanje izvršeno pravilno. Naime, prvostepeni sud je odbio predlog tuženog za određivanje dopunskog veštačenja, s obzirom da je tuženi imao primedbe na način razvrstavanja tužilaca, smatrajući da treba poći od poslova koje su obavljali, a ne od stepena njihovog obrazovanja, pa kako od pravilne ocene ove činjenice zavisi pravilna primena materijalnog prava, a stim u vezi i visina iznosa koji je tuženi u obavezi da isplati ovim tužiocima, nižestepene presude su morale biti ukinute.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene odluke u delu kojim su odbijeni zahtevi tužilaca AA i GG za isplatu uvećane zarade za rad u smenama za period od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine, kao i u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka u odnosu na ove tužioce, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepen sud će utvrditi činjenice koje su od uticaja na pravilnu primenu materijalnog prava i odlučiti o delu zahteva tužilaca AA i GG, pri tome imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca BB i VV na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji ovih tužilaca, kao izuzetno dozvoljenoj.

Članom 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Tužioci BB i VV tužbom su tražili isplatu razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, pa kako ovi tužioci nisu radili u smenama, to u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca BB i VV u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 27.02.2014. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela za tužioca BB je 92.357,49 dinara, a za tužioca VV 65.300,98 dinara.

Članom 441. ZPP propisano je da u parnicama iz radnih sporova revizija je dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnih odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti spora.

Dopuštenost revizije prema vrednosti spora regulisana je članom 403. stav 3. ZPP, kojim je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu izneto, kao i da se u ovom slučaju ne radi o parnici iz radnog spora u smislu člana 441. ZPP (kod kojih je revizija uvek dozvoljena) iako tužioci tužbom traže zaštitu prava iz radnog odnosa, jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnos, već se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude za ove tužioce (koji nisu jedinstveni suparničari u smislu člana 210. ZPP) ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilaca BB i VV nedozvoljena.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija Slađana

Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić