Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž3 27/2019 od 13.12.2019. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba branioca okrivljenog AA i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu Kž1 413/19 od 11.09.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog advokat Jovan Ćirić, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) u vezi sa odredbom člana 19. i člana 20. Krivičnog zakonika, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev te da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, nakon čega je održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP u vezi člana 19. i člana 20. KZ, jer je okrivljeni, po stavu odbrane, morao biti oslobođen od optužbe ili primenom instituta nužne odbrane ili primenom instituta krajnje nužde. Odbrana nalazi da je sud u redovnom krivičnom postupku pobijane osuđujuće presude doneo zauzimajući pogrešno stanovište da „napad oštećenog BB nije bio protivpravan, te s`toga okrivljeni AA nije imao pravo na nužnu odbranu“. Osim toga, odbrana nalazi da je okrivljeni morao biti oslobođen od optužbe primenom instituta krajnje nužde „s`obzirom da je od svog dobra otklonio istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, kada je oštećenog samo odgurnuo, oslobodivši se njegovog zagrljaja, nakon čega je nastavio da trči, pri čemu učinjeno zlo nije veće od zla koje je njemu pretilo.“

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga.

Naime, odredbom člana 19. stav 1. i 2. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani, a da je nužna ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra i dobra drugog odbije istovremen protivpravni napad.

Odredbom člana 20. stav 1. i 2. Krivičnog zakonika je propisano da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi, te da krajnja nužda postoji kada je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugog istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.

Dakle, institut nužne odbrane je moguće primeniti u situaciji kada iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela proizlazi postojanje istovremenog protivpravnog napada. Kako iz izreke pobijane presude Višeg suda u Beogradu ne proizlazi postojanje protivpravnog napada izvršenog od strane oštećenog BB prema okrivljenom AA, u smislu člana 19. stav 2. KZ, to ni u radnjama okrivljenog nema elemenata odbijanja od sebe ili drugog istovremenog protivpravnog napada, iz kog razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nije moguće postupanje okrivljenog AA u nužnoj odbrani, te nema mesta primeni instituta nužne odbrane.

Iz istih razloga neosnovano je i ukazivanje odbrane okrivljenog da je sud okrivljenog morao osloboditi optužbe primenom instituta krajnje nužde odnosno primenom odredbi člana 20. KZ, jer izrekom pobijane presude Višeg suda u Beogradu nije opisano, niti utvrđeno, postojanje elemenata krajnje nužde - u smislu član 20. stav 2. KZ.

Iz navedenih razloga, suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog, advokata Jovana Ćirića da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP u vezi sa odredbom člana 19. i člana 20. KZ su ocenjene kao neosnovane.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

                                                                                                                                                                                   Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić