Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a u vezi sa tim da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, već je reč o građanskom odnosu između dva lica koji se ima rešavati shodno Zakonu o obligacionim odnosima. U prilog tome branilac navodi da je reč o postojanju duga između ugovornih strana povodom ugovorene i realizovane kupoprodaje, te je da okrivljeni oštećenom predao iznos u visini od 8.000 evra, kao isplatu dela kupoprodajne cene, a ostatak mu nije isplatio, što predstavlja klasičan dug koji se rešava u parničnom postupku.

Iznete navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, iz činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci prvostepene presude proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. i u vezi članom 33. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni AA oglašen krivim.

Okolnost da je okrivljeni lice kome je faktički povereno obavljanje poslova iz delatnosti pravnog lica „VV“ d.o.o. ..., iskoristio svoj položaj tako što je po dogovoru sa direktorom privrednog društva „VV“ d.o.o. ... GG, usmeno zaključio ugovor sa oštećenim BB o kupoprodaji 13 bikova po ceni od 1.756.351,00 dinar, koje je istog dana prodao A.D. „DD“ za cenu od 1.539.886,00 dinara, potom mesec dana kasnije sa istim oštećenim usmeno zaključio ugovor o kupoprodaji 12 bikova i jedne junice po ceni od 1.792.394,00 dinara, koje je prodao „BG ĐĐ“ d.o.o. ..., po ceni od 1.571.486,40 dinara, a novac od prodaje stoke nakon što je prenet na poslovni račun privrednog društva „VV“ d.o.o. ... okrivljeni GG, u odnosu na koga je postupak obustavljen usled smrti, je izvršio prenos novca na tekući račun okrivljenog AA, kao fizičkog lica koji ga je sa svog računa podigao u celosti i od kog iznosa novca su oštećenom BB isplatili 937.437,60 dinara te su na opisan način okrivljeni sebi i privrednom društvu pribavili protiv-pravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 2.173.934,80 dinara, upućuje na zaključak da su ostvarena objektivna obeležja dela ali i subjektivno obeležje dela koje se tiče uračunljivosti i umišljaja (svesti i volje) okrivljenog za izvršenje dela koje uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Stoga su neosnovani suprotni navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti da iz opisa dela u izreci pobijane pravnosnažne presude ne proizilazi zakonska obeležja krivičnog dela, za koja je okrivljeni oglašen krivim pobijanom pravnosnažnom presudom.

Pored iznetog u zahtevu se navodi da je prvostepeni sud u pogledu krivičnog dela koji je predmet optužbe primenio zakon koji se ne može primeniti, čime je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, te je došlo do pogrešne pravne kvalifikacije dela od strane prvostepenog suda time što je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak da je okrivljeni AA obavljao poslove odgovornog lica. Ovi navodi branioca iz zahteva su ocenjeni neosnovani, a ovog stoga što je tokom postupka utvrđeno da je okrivljeni AA u vremenskom periodu od 31.08. do 04.09.2012. godine imao svojstvo odgovornog lica u smislu zakonskog obeležja ovog krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, tako što mu je faktički povereno obavljanje poslova iz delatnosti privrednog društva „VV“ d.o.o. ..., iako je kao direktor tog privrednog društva u to vreme bio okrivljeni GG u odnosu na koga je krivični postupak pravnosnažno obustavljen usled smrti. Samim tim što je okrivljenom AA bilo povereno obavljanje poslova iz delatnosti navedenog pravnog lica (privrednog društva) on je imao svojstvo odgovornog lica u smislu odredbe člana 112. tačka 5. KZ, a drugostepeni sud je na strani 2, poslednji pasus, na strani 3 i na strani 4 prvi pasus, dao jasne razloge koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Dalje u zahtevu branilac okrivljenog osporava postojanje protivpravnog ponašanja jer time što se nije isplatio dobavljač u celosti nije došlo do povrede krivičnog zakona da bi ista radnja bila protivpravna u smislu pribavljanja imovinske koristi, nego moglo bi biti reči samo o nanošenju drugom imovinske štete.

Ovakvi navodi branioca su ocenjeni kao neprihvatljivi iz razloga što je protivpravnost obeležje opšteg pojma krivičnog dela pa je imovinska korist uvek protivpravna kada je pribavljena zabranjenim delovanjem koje je propisano kao radnja izvršenja određenog krivičnog dela, a u konkrentom slučaju iz činjeničnog opisa dela proizilazi postupanje okrivljenog protivno propisima kojima se uređuje privredno poslovanje u privrednom subjektu.

Pored toga po oceni ovog suda neosnovani su i navodi branioca okrivljenog kojima ukazuje da ni u vreme izvršenja dela (vremenski period od 31.08. do 04.09.2012. godine) niti u vreme donošenja prvostepene ni drugostepene odluke kao krivično delo nije postojalo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav3. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, a koje delo je u krivični zakonik uneto izmenama koje se primenjuju počev od 15.04.2013. godine i važile su do 01.03.2018. godine. Po navodima branioca u vreme izvršenja krivičnog dela 2012. godine postojalo je krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, predviđeno u glavi 33-krivična dela protiv službene dužnosti, dok je u vreme presuđenja i donošenja drugostepene odluke postojalo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. Krivičnog zakonika. Stavljanjem na teret i osudom okrivljenog za krivično delo iz člana 234. stav 3. KZ povređeno je načelo zakonitosti kojim se zabranjuje retroaktivna primena krivičnog zakonodavstva, uz izuzetak da je retroaktivna primena obavezna ukoliko je novi zakon blaži po učinioca, a što po navodima branioca u konkrentom slučaju nije reč.

Imajući u vidu zakonski opis bića navedenog krivičnog dela, po oceni ovog suda, izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani. Ovo stoga što je u vreme izvršenja krivičnog dela postojalo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, kod koga je učinilac krivičnog dela morao imati svojstvo službenog ili svojstvo odgovornog lica, dok je izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine, koji je stupio na snagu 15.04.2013. godine krivično delo zloupotreba službenog položaja „podeljeno u dva krivična dela“ pri čemu je deoba izvršena prema svojstvu učinioca i ovlašćenjima koja mu pripadaju i to na krivično delo zloupotreba službenog položaja kažnjivo po članu 359. KZ i krivično delo zloupotreba položaj odgovornog lica kažnjiva po članu 234. KZ. Kako je za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika predviđena kazna zatvora u trajanju od 2 do 10 godina, a za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela bila je predviđena kazna zatvora u trajanju od 2 do 12 godina, to je očigledno da je za okrivljenog blaži Krivični zakonik od 24.12.2012. godine objavljen u Službenom glasniku RS broj 121/2012 i koji je stupio na snagu 15.04.2013. godine, pa je samim tim i pravna kvalifikacija radnje okrivljenog kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ blaža. Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda predviđena kazna zatvora u trajanju od 2 do 10 godina, odnosno isto kao i za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, ali da navedena zakonska norma ni na koji način nije blaža za okrivljenog, niti u pogledu kruga lica koja mogu biti izvršioci ovog krivičnog dela, niti u pogledu propisanih radnji izvršenja, kao ni u pogledu visine zaprećene kazne, već zakonska formulacija navedene norme prema oceni ovog suda stavlja samo jednu više obavezu sudu da zbog brojnih novih krivičnih dela uvedenih izmenama i dopunama krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 94/2016 od 24.11.2016. godine) u grupu krivičnih dela protiv privrede dodatno vode računa o pravnoj kvalifikaciji radnji izvršenja.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u preostalom delu zahteva pobija pravnosnažne presude zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP i pri tom navodi da je u pogledu imovinskopravnog zahteva okrivljeni AA obavezan da isplati oštećenom iznos u visini od 2.611.307,40 dinara, u roku od 6 meseci od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, a da pri tom oštećeni BB nije pružio sudu ni jedan dokaz na osnovu koga bi se mogla utvrditi visina njegovog potraživanja, pa se time nije moglo utvrditi ni šta je tačno dogovoreno između ovih lica, šta je predmet kupoprodaje, niti po kojoj ceni je ista ugovorena, koji su rokovi plaćanja ugovoreni, odnosno da sud proizvoljno određuje visinu imovinskopravnog zahteva uzimajući kao parametar cenu koja je navodno ugovorena. Ovim navodima zahteva polemiše se ocenom suda o izvedenim dokazima čime u suštini branilac osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukkom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom-član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Iako branilac kao razlog podnošenja zahteva u ovom delu navodi povredu iz člana 441. stav 3. ZKP, u suštini osporava činjenično stanje u pogledu utvrđivanja visine imovinske koristi to je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP zahtev u odnosu na povrede iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                         Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                       Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić