Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 1636/17 od 06.07.2017. godine preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ iz Beograda i potvrdio presuda Osnovnog suda u Subotici P1 79/16 od 10.11.2016. godine u usvajajućem delu u odnosu na tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ iz Beograda i obavezao istog tuženog da tužiocu AA iz ..., naknadi troškove revizijskog postupka od 31.500,00 dinara.

Ustavni sud Republike Srbije je odlukom br.Už-10900/17 od 28.01.2019.godine usvojio ustavnu žalbu AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ iz Beograda, utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32 stav 1 Ustava Republike Srbije, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev 2 br. 1636/17 od 06.07.2017. godine i naložio da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 68/17 od 13.02.2017. godine.

Postupajući po navedenoj odluci Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog AD „Železnice Srbije“ ugovorom o radu od 03.02.2003. godine, na radnom mestu ... u sekciji za ... u organizacionoj jedinici u ... . Nakon statusnih promena poslodavca, tužilac i tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ su dana 01.09.2015. godine zaključili aneks broj 4 ugovora o radu, kojim je tužilac raspoređen na isto radno mesto. Tužilac je u spornom periodu od 01.01.2014. godine do 30.06.2014. godine radio po vremenskom rasporedu 12-24- 12-48, odnosno 12 časova rada, nakon čega je imao 24 časa odmora, a potom ponovo radio 12 časova, da bi nakon toga imao 48 časova odmora. Po tom osnovu tužiocu je na ime uvećanja zarade za smenski rad, odnosno rad u turnusu, isplaćivan procenat uvećanja osnovne zarade od 4%. Razlika između isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, odnosno rada u turnusu od 4% od osnovne zarade do uvećane zarade tužioca za smenski rad od 26% od osnovice za sporni period od 01.01.2014. godine do 30.06.2014. godine iznosi ukupno 31.571,15 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Sa pozivom na odredbu člana 108 stav 1 tačka 2 Zakona o radu, člana 505 stav 1 tačka 2 Zakona o privrednim društvima i pravilo o teretu dokazivanja obavezao je tužene AD „Železnice Srbije“ Beograd i AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd, da tužiocu solidarno isplate 31.571,15 dinara sa pripadajućom kamatom.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena odluka tako što je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ iz Beograda, odnosno odbijen je zahtev da se ovaj tuženi obaveže da tužiocu solidarno sa tuženim AD „Železnice Srbije“ Beograd plati dosuđeni iznos. Drugostepeni sud nalazi da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije, koji je ovaj tuženi istakao u toku postupka, jer je tužilac u spornom periodu radio kod tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd, koji nakon izvršenih statusnih promena nije prestao da postoji kao pravni subjekat, a u odsustvu dokaza da je tuženi kod koga je tužilac sada u radnom odnosu preuzeo obavezu o solidarnoj isplati ovog potraživanja, nije bilo razloga za obavezivanje i ovog tuženog.

U pogledu prava tužioca i kvalifikacije rada tužioca kao smenskog rada nižestepeni sudovi su pravilno primenili zakonske odredbe i zaključak Građanskog odelenja Vrhovnog kasacionog suda od 23.09.2014.godine koji se odnosi na pravo zaposlenih na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, po kome se rad u turnusu upodobljava smenskom radu.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda u pogledu odlučivanja o istaknutom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd.

Odlukom Vlade RS od 02.06.2015. godine izvršene su statusne promene u AD „Železnice Srbije“ Beograd, tako što su tehnološko-poslovne celine izdvojene i formirana su nova akcionarska društva i to: AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, AD „Srbija voz“ Beograd i AD „Srbija Kargo“ Beograd, a ulogu četvrtog društva zadržalo je postojeće društvo „Železnice Srbije“ AD Beograd, usled čega je tužilac sa novoosnovanim akcionarskim društvom „Srbija Kargo“ Beograd zaključio aneks ugovora o radu u kome je navedeno da se zaključuje između zaposlenog i poslodavca sledbenika, čime se menja ugovor o radu koji je bio zaključen između tužioca i „Železnice Srbije“ kao pravnog prethodnika.

Prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca propisana su odredbama člana 147. do 152. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005...32/2013 i 75/2014), koje su usklađene sa Direktivom br. 2001/23 EZ, a kojom je regulisana zaštita prava zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena, promene poslodavca u skladu sa zakonom ili promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, kao i posledice tih promena. Iz sadržine navedenih zakonskih odredbi proizilazi da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Osnovni cilj ovih odredbi je da se obezbedi da prava i obaveze poslodavca prethodnika koji su nastali iz zaključenih ugovora o radu koji su na snazi na dan prenosa budu preneta na poslodavca sledbenika po osnovu samog prenosa. Neispunjenje obaveze poslodavca prethodnika da obavesti poslodavca sledbenika o svim pravima i obavezama koje se prenose ne može da pogađa stečena prava zaposlenog.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pasivna legitimacija tuženog AD „Srbija Kargo“ Beograd i njegova obaveza da isplati tužiocu razliku zarade po osnovu smenskog rada iz perioda pre izvršenih statusnih promena, proizilazi iz činjenice da sa tužiocem nije zaključio novi ugovor o radu, već je zaključenim aneksom, prema kome tužilac kao zaposleni nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, prenetim ugovorom o radu, ovaj tuženi preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa.

U predmetnoj parnici tuženi AD „Srbija Kargo“ Beograd nije isticao činjenice, niti dostavio dokaze da je na drugačiji način, uz obaveštavanje tužioca kao zaposlenog, sa pravnim prethodnikom regulisao individualna i stečena prava zaposlenih, pa i tužioca. Teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze je na dužniku, a ne na poveriocu, jer pravila iz člana 231. stav 3. ZPP određuju da stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, te rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je teret dokazivanja. S obzirom da se radi o radnom sporu, tužilac je kao poverilac u ovoj parnici dokazao da se nalazi u radnom odnosu i da je radio u smenama, a na tuženom je bila obaveza da dokaže činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo, odnosno da nije dužnik i da je njegova obaveza statusnom promenom nije ni nastala. Tuženi AD „Srbija Kargo“ Beograd to nije dokazao. Nije pružio ni dokaz o aktivi novonastalih preduzeća i razlikama vrednosti iz člana 452. stav 1. ZOO i člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, mada se svi eventualni dokazi nalaze kod njega, a ne kod tužioca.

Odredbom člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 36/2011, 99/2011, 83/2014 i 5/2015), propisano je da društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvo prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Odluka o statusnoj promeni prvotuženog od 11.05.2015.godine čiji je sastavni deo Plan statusne promene prvotuženog ne sadrži opis preuzetih obaveza niti kako će se prenos realizovati. Sadržana je konstatacija da se na novonastala društva prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti bez jasnog određenja da li su tu uračunate i obaveze po osnovu zarada i drugih novčanih potraživanja zaposlenih. Planom je predviđeno zaključenje posebnog ugovora u pogledu načina preuzimanja imovine i obaveza i načina realizacije obaveza od strane novih društava i društva prenosioca. Nakon što je izvršena registracija privrednih društava, pa i drugotuženog, nastalih statusnom promenom izdvajanja uz osnivanje, prvotuženi je sa novoosnovanim društvima 24.06.2016. godine zaključio Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava. Taj akt predstavlja akt primopredaje bruto bilansa početnih stanja novoformiranih društava na dan 10.08.2015.godine, izvedenih zajedničkim usaglašavanjem između izdvojenih društava. Međutim, ni iz ovih akata ne može se utvrditi da li su među prenetim obavezama uračunate i obaveze po osnovu zarada i drugih novčanih potraživanja zaposlenih, odnosno ovde tužioca. Činjenica da je u okviru računa 40 dugoročna rezervisanja za sudske sporove, odnosno sporove u toku predviđeno da se ista prenose u početni bilans prvotuženog, bez bližeg određenja, ne može voditi zaključku da se dugoročna rezervisanja odnose i na predmetna potraživanja zaposlenih, pa i tužioca i u kom iznosu. Ovo sa razloga što se ne zna na koje se sporove razvrstavanje odnosi da li na sporove iz komercijalnog poslovanja prenosioca, ili iz radnog odnosa pri čemu su povodom istovrsnih potraživanja neki sporovi pokrenuti pre, a neki posle zaključenja Protokola. Osim toga, potraživanja zaposlenih po osnovu smenskog rada, toplog obroka, regresa nisu ni bila evidentirana kao obaveze prvotuženog do izvršene statusne promene, a protokol i informacija ne sadrže određenje na čiji teret će ići naknadno utvrđene obaveze.

Iz svih navedenih razloga primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu, primenom člana 153. i 154. ZPP, pripada i pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka. Visina troškova odmerena je u iznosu od 31.500,00 dinara i to: na ime nagrade advokatu za sastav revizije 12.000,00 dinara, primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, kao i taksa na reviziju od 7.800,00 dinara i odluku po reviziji od 11.700,00 dinara prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 106/15..

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić