U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Vladimir Pavlović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa Đorđe M. Žujović, advokat iz ..., radi ispunjenja obaveze, zbog duga, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2577/17 od 17.05.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 18.04.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2577/17 od 17.05.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1055/15 od 24.01.2017. godine, prvim stavom izreke, naloženo je tuženom da tužiocu isplati iznos od 71.500 evra na ime glavnog duga sa zateznom kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou, u visni referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, počev od 14.11.2011. godine do isplate. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tužioca da se naloži tuženom da mu isplati još iznos preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 129.500 evra, sa zakonskom zateznom kamatom. Trećim stavom izreke, konstatovano je da je povučen predlog tužioca za određivanje privremene mere. Četvrtim stavom izreke, naloženo je tuženom da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 699.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2577/17 od 17.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u prvom stavu izreke. Drugim stavom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u četvrtom stavu izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 549.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14 – ZPP) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Revident se u reviziji poziva na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1. ZPP (nepropisan sastav suda), koja prema članu 407. stav 1. tačka 2. nije revizijski razlog.

Tuženi se u reviziji poziva i na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 229. stav 2., 308. stav 2. i 3., 313. i 319. stav 1. ZPP, koje su učinjene pred prvostepenim sudom, pa ne mogu biti predmet ocene revizijskog suda. Ovim revizijskim navodima osporava se u stvari, pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kog razloga se u konkretnom slučaju drugostepena presuda ne može pobijati revizijom, u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u pravnosnažno okončanom postupku, tužilac i tuženi su bili vlasnici menjačnica u ... i sarađivali su tokom 2011. godine u vezi sa prometom deviza. Među njima je postojao usmeni dogovor da tužilac stavlja na raspolaganje tuženom odgovarajuće iznose novca, u dinarima ili evrima, koje je tuženi vraćao uz 1,00 dinar po evru više nego što mu je predato. U periodu avgust – oktobar 2011. godine, tužilac je predao tuženom veće iznose novca, a tuženi ih je vraćao po pravilu naredog dana, saglasno postignutom sporazumu. Dana 24.10.2011. godine, tužilac je predao tuženom 36.500 evra (20.000 evra i 16.500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti), a sutradan, 25.10.2011. godine i iznos od 35.000 evra. Do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, tuženi tužiocu nije vratio navedeni iznos novca.

Kod ovako potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su stranke zaključile mešoviti pravni posao koji u sebi ima elemente ugovora o komisionu iz člana 771. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ugovora o nalogu iz člana 749. istog zakona. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u konkretnom slučaju istupao u svojstvu komisionara, saglasno ovlašćenjima iz člana 771. stav 1. ZOO, obavljajući posao koji mu je poverio tužilac – komintent i to plasiranje novca trećim licima, pri čemu je u obavljanju ovih poslova prema trećim licima istupao kao samostalna ugovorna strana, iako su ekonomski efekti poslova koje je obavljao pripadali komitentu, a za šta je i sam ostvarivao odgovarajuću naknadu, jer je prema njegovom iskazu ovakvo poslovanje bilo „na obostrano zadovoljstvo“.

Tuženi u reviziji tvrdi da je pravni posao koji su stranke zaključile ništav u smislu člana 141. ZOO, jer se radi o zelenaškom ugovoru, budući da je tužilac iskoristio stanje nužde, teške materijalne prilike tuženog i njegovo nedovoljno iskustvo i lakomislenost da za sebe ugovori imovinsku korist u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio ili se obavezao da će dati ili učiniti.

Ceneći revizijske navode tuženog, a pazeći po službenoj dužnosti na ništavost pravnog posla u smislu člana 109. ZOO, drugostepeni sud je pravilno zaključio da pravni posao koji su stranke zaključile nije zelenaški, jer tuženi, na kome je teret dokazivanja, ove činjenice nije dokazao, u smislu člana 231. ZPP.

Ostalim revizijskim navodima osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kog razloga se, kao što je već rečeno u ovoj odluci, saglasno članu 407. stav 2. ZPP, revizija ne može izjaviti.

Na osnovu izloženog, primenom čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić