Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6967/17 od 10.09.2018. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke i obavezan tuženi da tužilji AA isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.477.500,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 492.500,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 394.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 689.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19.05.2017. godine do isplate i na ime naknade materijalne štete iznos od 168.942,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2016. godine do isplate; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 122.500,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 707.500,00 dinara, za pretrpljeni strah u iznosu od 406.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 310.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom i na ime naknade materijalne štete za kapitaliziranu rentu zbog umanjenja radne sposobnosti u iznosu od 2.500.000.00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev BB na ime naknade materijalne štete za troškove lečenja tužilje AA u iznosu od 23.545,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2016. godine do isplate i na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove u iznosu od 750.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.05.2017. godine do isplate; stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev VV na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove u iznosu od 750.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.05.2017. godine do isplate; stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužilji AA naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 1.632.806,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate; stavom šestim izreke određeno je da tužilja AA i tuženi snose svako svoje troškove žalbenog postupka; stavom sedmim izreke obavezani su tužioci BB i VV da tuženom naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju nakon otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, dana 01.07.1986. godine u ... tužilja AA je povređena u saobraćajnoj nezgodi tako što je na nju na pešačkom prelazu naleteo motocikl kojim je upravljao osiguranik tuženog DD. Povodom navedene saobraćajne nezgode DD je osuđen presudom Opštinskog suda u Zadru K 62/88 od 14.03.1989. godine za krivično delo teško delo protiv sigurnosti javnog saobraćaja iz člana 168. stava 4. u vezi člana 163. stavova 1. i 3. KZ Savezne Republike Hrvatske. U vreme saobraćajne nezgode tužilja je imala ... godina.

Tužilja je zadobila teške telesne povrede koje su uzrokovale umanjenje životne aktivnosti od 60 % i naruženost srednjeg stepena. Tužilja je trpela fizičke bolove i strah čiji su intenzitet i trajanje navedeni u obrazloženju prvostepene presude. Neprekidno lečenje tužilje sa fizikalnim tretmanom trajalo je oko 2 godine.

Tuženi je 15.09.1987. godine tužilji AA na ime naknade nematerijalne štete isplatio iznos od tadašnjih 400.000,00 dinara. Navedenom uplatom limit osiguranja od 5.000.000,00 dinara na dan nastanka štete 01.07.1986. godine iskorišćen je za 1,50 %.

Prema stanovištu drugostepenog suda naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od 60 % i naruženosti srednjeg stepena i za pretrpljene fizičke bolove i strah dosuđena je tako što su pravični iznosi umanjeni za 1,50 % s obzirom na to da je tužilji isplaćen iznos od 400.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete 15.09.1987. godine. Tužilji nije dosuđena naknada materijalne štete u visini kapitalizirane rente zbog umanjenja radne sposobnosti zahtevana u ovoj parnici 25.11.2013. godine jer je to potraživanje zastarelo budući da je šteta nastala iz krivičnog dela izvršenog 01.07.1986. godine za koje je nastupila apsolutna zastarelost protekom roka od 10 godina, to jest 01.07.1996. godine. Kako kod tužilje AA nije došlo do naročito teškog invaliditeta tužioci BB i VV nemaju pravo na naknadu štete zbog naročito teškog invaliditeta u smislu člana 201. stava 3. ZOO. Potraživanje tužioca BB na ime naknade materijalne štete zastarelo je na osnovu člana 376. stavova 1. i 2. ZOO jer je zahtev za naknadu troškova lečenja podnet 17.12.2007. godine.

Neosnovani su revizijski navodi kojima se ističe da je naknada štete tužilji AA dosuđena u nižim iznosima od pripadajućih usled pogrešnog zaključka o visini osigurane sume. Visinu osigurane sume drugostepeni sud je utvrdio na osnovu pravilne primene odredaba Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica i Odluke o izmeni odluke o određivanju iznosa na koje se mora ugovoriti osiguranje od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima pri upotrebi motornog vozila, važećih u vreme nastanka nezgode. Imajući u vidu da je tužilji AA 15.09.1987. godine isplaćen na ime naknade nematerijalne štete iznos od tadašnjih 400.000,00 dinara, drugostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke pravilno utvrdio da je suma osiguranja od 5.000.000,00 dinara na dan nastanka štete 01.07.1986. godine iskorišćena za 1,50%. Pravične iznose naknade nematerijalne štete drugostepeni sud je utvrdio pravilno primenjujući odredbe člana 200. ZOO na činjenice o posledicama koje tužilja trpi zbog umanjenja životne aktivnosti od 60% i naruženosti i o intenzitetu i trajanju fizičkih bolova i straha. Pravično utvrđene iznose naknade nematerijalne štete, drugostepeni sud je pravilno umanjio za 1,5 % s obzirom na to da je suma osiguranja iskorišćena prethodnom isplatom u tom procentu. Pravičnim iznosima koji su određeni pobijanom presudom obezbeđuje se princip što potpunijeg zadovoljenja duševne ravnoteže tužilje što je osnovni cilj ustanovljenja prava na naknadu nematerijalne štete.

Revizijski navodi kojima se ističe da potraživanja tužilaca nisu zastarela jer lečenje tužilje AA nije završeno nisu osnovani. Pobijanom presudom je na osnovu pravilne ocene nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđeno da je lečenje tužilje završeno istekom roka od 2 godine od udesa. Članom 377. stavom 1. ZOO propisano je da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Apsolutna zastarelost gonjenja za krivično delo kojim je prouzorkovana šteta tužilji AA nastupa istekom 10 godina od dana izvršenja krivičnog dela, to jest nastupila je 01.07.1996. godine. Tužilja je, prema citiranom članu 377. stavu 1. ZOO, imala pravo da najkasnije do 01.07.1996. godine zahteva naknadu štete. Zahtev za naknadu materijalne štete u vidu kapitalizirane rente tužilja je podnela 25.11.2003. godine, te je pobijanom presudom zahtev odbijen zbog zastarelosti na osnovu pravilne primene člana 360. stava 1. ZOO kojim je propisano da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Prekid zastarelosti potraživanja materijalne štete nije nastupio podnošenjem tužbe za naknadu nematerijalne štete jer se radi o potraživanjima zasnovanim na različitim činjenicama, pa se ne mogu smatrati istovetnim potraživanjima bez obzira na to što su oba potraživanja obuhvaćena institutom naknade štete. Naknadno isticanje zahteva za naknadu materijalne štete uz već istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete smatra se preinačenjem tužbe, a sa preinačenom tužbom se suštinski postupa kao sa novom tužbom jer je potreban pristanak tuženog. Iz navedenih razloga ne može se smatrati da je tužilja podnošenjem tužbe za naknadu nematerijalne štete na osnovu člana 200. ZOO prekinula rok zastarelosti i za naknadu materijalne štete iz člana 195. stava 2. ZOO. Tužbeni zahtev BB i VV za naknadu štete zbog naročito teškog invaliditeta tužilje AA u smislu člana 201. ZOO je pravilno odbijen jer kod tužilje nije došlo do naročito teškog invaliditeta. Pobijanom presudom je tužbeni zahtev BB za naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja tužilje, koji je podnet 17.12.2007. godine, odbijen zbog nastupanja zastarelosti na osnovu člana 377. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju jer nije bio potreban za ovu parnicu.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić