Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3284/2018 od 11.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog ĐĐ i u odnosu na tog tuženog potvrđena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 1272/12 od 07.03.2018. godine. Stavom drugim izreke, usvojena je žalba tuženog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo „Novi Sad“ iz Novog Sada i preinačena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 1272/12 od 07.03.2018. godine tako što je odbijen deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže ovaj tuženi da, solidarno sa tuženim ĐĐ, naknadi materijalnu štetu tužiocima isplatom tužiocu AA iznosa od 494.737,90 dinara, tužiocu BB iznosa od 412.951,17 dinara, tužiocu VV iznosa od 332.591,70 dinara, tužiocu GG iznosa od 293.104,70 dinara i tužiocu DD iznosa od 228.149,54 dinara sa zateznom kamatom od 07.03.2018. godine do isplate, kao i da solidarno sa tuženim ĐĐ naknadi tužiocima troškove postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog ĐĐ za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da nadoknade tuženom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo „Novi Sad“ iz Novog Sada troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 387.065,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su blagovremeno izjavili tužioci zbog pogrešne primene materijalnog prava i tuženi ĐĐ zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi Institut je podneo odgovore na obe revizije.

Odlučujući o izjavljenim revizijama, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2, člana 408. i člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana i da je revizija tuženog ĐĐ nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su tokom aprila 2011. godine od tuženog preduzetnika ĐĐ kupili seme kukuruza NS hibrid „Radan“ iz FAO M600 grupe zrenja. Tuženi preduzetnik je seme koje je prodao tužiocima kupio od privrednog društva „Agroinženjering“ iz Vrbasa. Kupljeno seme bilo je upakovano u vreće sa oznakom tuženog Instituta, koje su bile ponovo iskorišćene tako što su pri vrhu, zajedno sa deklaracijom, odsečene i ponovo prošivene falsifikovanom deklaracijom. Tužioci su kupljenim semenom zasejali njive koje su prethodno pripremili za setvu kukuruza i primenili sve agrotehničke mere. Obilaskom zasada tužioci su ustanovili da su biljke nikle i da su se stabljike normalno razvijale. U jesen te godine, pred samu berbu, tužioci su utvrdili da su klipovi kukuruza prazni, odnosno da na njima ima samo nekoliko zrna roda. O tome su obavestili tuženog preduzetnika koji je kontaktirao privredno društvo od kojeg je seme kupio, ali je o tome obavestio i tuženi Institut. Tim povodom lice zaposleno u tuženom Institutu izvršilo je obilazak njiva tužilaca i nakon uvida u stanje roda posumnjalo da su metlice sterilne i da je zato došlo do male oplodnje klipa. Tuženi Institut je izvršio genetičku analizu kojom je utvrđeno da je polon bio muški sterilan i da kao takav nije mogao obaviti oplodnju. Takođe je utvrđeno da se radi o semenu „Radan“, ali da isto ne potiče iz tuženog Instituta. Molekularnom DNK analizom uzorka utvrđeno je da isti ne odgovaraju genetskom profilu označenog hibrida, odnosno da uzorci uzeti na parcelama tužilaca nemaju identičnu genetsku kompoziciju kao što je ima hibrid „Radan“. Visina štete tužilaca nastala je gubitkom prinosa merkantilnog kukuruza i u vidu izdataka za troškove obrade. Tuženi Institut je, radi sprečavanja da se njihove upotrebljene vreće ponovo iskoriste na načni kako je to učinjeno u ovom slučaju, uveo više nivoa zaštite svoje ambalaže.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu u odnosu na tuženi Institut.

U konkretnom slučaju, tužiocima je prodato seme koje nije proizveo tuženi Institut. Seme koje su tužioci kupili od tuženog ĐĐ nije bilo upakovano u originalnu ambalažu tuženog Instituta, već su vreće sa oznakom ovog tuženog, koje su u gornjem delu bile odsečene zajedno sa deklaracijom, ponovo iskorišćene i prošivene falsifikovanom deklaracijom. Tuženi ĐĐ seme nije kupio od tuženog Instituta, već od Privrednog društva „Agroinženjering“ iz Vrbasa, koje je isto kupilo od trećeg privrednog društva. U takvoj situaciji, kada je roba više puta preprodavana, na tužiocima je u skladu sa članom 231. ZPP bio teret dokazivanja činjenice da je tuženi Institut povredio standarde obezbeđenja ambalaže u kojoj prodaje semensku robu, kao i kom kontigentu prodate semenske robe pripada ambalaža u kojoj su oni kupili seme od tuženog preduzetnika, što tužioci u ovom slučaju nisu uspeli dokazati.

Zbog toga nisu osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odredbu člana 179. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe članova 59-61 Zakona o zaštiti potrošača. Tuženi Institut nije proizvođač semena prodatog tužiocima, a prodato seme nije bilo upakovano u originalnu ambalažu tog tuženog. Zato i nije dokazana uzročno-posledična veza između nastale štete i eventualnih propusta tuženog Instituta u proizvodnji i pakovanju semena prodatog tužiocima. Okolnost da je tuženi, nakon spornog događaja, uveo poboljšanja u sistem zaštite ambalaže sama po sebi ne može nesumnjivo ukazivati da ovaj tuženi u izvršavanju svojih obaveza iz profesionalne delatnosti nije postupio sa povećanom pažnjom (pažnjom dobrog stručnjaka).

Iz ovih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tuženog ĐĐ nije dozvoljena jer vrednost predmeta spora pobijanog dela, određena prema visini potraživanja svakog od tužilaca kao formalnih suparničara iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP (a i prema zbiru zahteva svih tužilaca), očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe koja je, u smislu člana 403. stav 3. ZPP, merodavna za dozvoljenost revizije.

S`toga je, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Troškovi tuženog Instituta za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni za vođenje ove parnice. Zbog toga je zahtev ovog tuženog za naknadu tih troškova odbijen i primenom člana 165. u vezi člana 154. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić