Odlučujući o žalbama tužioca i oba tužena, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 3Pž 3432/19 od 18.12.2019. godine kojom je u I stavu izreke odbacio žalbu tužioca kao nedozvoljenu, u II stavu izreke preinačio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 1151/18 od 28.03.2019. godine u delu prvog stava izreke i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da solidarno plate tužiocu iznos od 44.065,55 evra sa kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati počev od 19.02.2008. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate, i da se obaveže tuženi Bambi AD Požarevac da tužiocu isplati iznos od 38.639,95 evra, kao i iznos od 9.000 evra solidarno sa tuženim DDOR Novi Sad AD Novi Sad sa kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati počev od 19.02.2008. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i preinačio i odluku o troškovima postupka tako što je rešio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude je tužilac izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijanu presudu na taj način što će žalbu tužioca usvojiti, presudu Privrednog suda u Novom Sadu 8P 1151/2018 od 28.03.2019. godine preinačiti u ožalbenom delu tako što će u celosti usvojiti tužbeni zahtev tužioca i obavezati tužene da tužiocu naknade celokupne troškove postupka. Međutim, razlozima izjavljene revizije tužilac pobija drugostepenu presudu u celosti, ne samo u delu kojim je žalba tužioca odbačena, već i u delu u kom je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, i to iz razloga pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Tuženi Bambi AD Požarevac (drugog reda) je podneo odgovor na reviziju tužioca.

U I stav izreke drugostepene presude, u kom je sadržano rešenje o odbacivanju žalbe tužioca protiv prvostepene presude, odluka je saglasna odredbi člana 378. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/20 u daljem teksu ZPP), jer je žalba tužioca nedozvoljena, s obzirom da pobijanom prvostepenom presudom nije odbijen tužbeni zahtev. O delu tužbenog zahteva preko iznosa od 91.705,50 evra do traženih 101.895 evra odlučeno je presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 350/17 od 05.07.2018. godine, a ne pobijanom presudom P 1151/18 od 28.03.2019. godine, što proizilazi i iz stanja u spisima predmeta. Revident i ne pobija zaključak drugostepenog suda o tome. U tom delu, odluka drugostepenog suda koja se pobija revizijom tužioca nije zahvaćena ni bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U II stavu izreke, kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, drugostepeni sud je odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava, što je uzrokovalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Prema činjeničnom stanju iznetom u drugostepenoj presudi, koje je utvrdio prvostepeni sud, u saobraćajnoj nezgodi ...2007. godine, u kojoj su učestvovali autobus tužioca i teretno motorno vozilo drugotuženog, do koje je došlo propustom vozača motornog vozila u svojini drugotuženog, koje vozilo je u momentu saobraćajne nezgode bilo osigurano od autoodgovornosti kod prvotuženog, nastala je šteta po tužioca u vidu totalne štete na autobusu u iznosu od 63.838 evra, šlepanja autobusa u iznosu od 1.507,50 evra i najma drugog autobusa u iznosu od 101.895 evra. U toku postupka je tužiocu isplaćen iznos od 65.345,50 evra na ime štete na vozilu i troškova šlepanja, pa se spor sveo na pitanje da li tužiocu pripada traženi iznos po osnovu troškova najma drugog autobusa. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac na račun „...“ na ime najma drugog autobusa uplatio 101.895,00 evra, od čega 89.910 evra na dan 22.05.2007. godine, a iznos od 11.985 evra dana 19.02.2008. godine. Prvostepeni sud je našao da postoji doprinos tužioca za nastanak štete od 10%, te je prvostepenom presudom usvojio tužbeni zahtev po navedenom osnovu za iznos od 91.705,50 evra.

Prema razlozima iznetim u prvostepenoj presudi, prvostepeni sud je visinu štete koju je tužilac pretrpeo tako što je najmio drugi autobus utvrdio veštačenjem ekonomsko-finansijske struke u dosuđenom iznosu. Autobusom koji je oštećen u saobraćajnoj nezgodi tužilac je prevozio putnike, odnosno održavao liniju Debar – Diseldorf – Debar, i da bi nastavio da vrši prevoz na toj liniji bio je prinuđen da iznajmi autobus, pa je sa „...“ dana 24.04.2007. godine zaključio ugovor za prevoz putnika i održavanje navedene linije, kojim je ugovorom regulisana cena iznajmljivanja autobusa za vreme od 21.04.2007. godine do osposobljavanja havarisanog vozila. Međutim, u saobraćajnoj nezgodi oštećeni autobus nije popravljen, što među strankama nije sporno. Tužilac je sa „...“ zaključio i aneks ugovora po kome je, zbog blokade računa „...“ uplatio avans po priznanicama. Štetu koju je tužilac pretrpeo time što je platio za najam drugog autobusa u utvrđenoj visini prvostepeni sud smatra stvarnom štetom po tužioca za koju odgovara drugotuženi, kao vlasnik motornog vozila kojim je uzrokovan štetni događaj, po principu objektivne odgovornosti, a prvotuženi odgovara po odredbi člana 941. Zakona o obligacionim odnosima, kao osiguravač po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti za štetu nastalu upotrebom vozila drugotuženog, odnosno događajem za koji odgovara drugotuženi kao osiguranik. Prema stanju u spisima predmeta, tužilac je povukao tužbu za iznos od 65.345,50 evra na ime materijalne štete po osnovu oštećenja autobusa i troškova šlepanja, podneskom od 05.10.2017. godine, nakon što mu je od strane prvotuženog isplaćen ovaj iznos. Tužbeni zahtev na ime najma drugog autobusa odnosi se na period od 21.04.2007. godine do 17.10.2007. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev po navedenom osnovu nalazeći da je šteta u visini novčanog iznosa za najam autobusa nastala isključivo radnjom tužioca, kao oštećenog lica. Polazi od pravilnog utvrđenja da je vozilo tužioca bilo uništeno i da je tužilac ostao bez sredstva za obavljanje delatnosti, ali smatra da je pogrešno prvostepeni sud zaključio da je u konkretnom slučaju bilo potrebno iznajmiti drugo vozilo. Saobraćajna nezgoda se dogodila 21.04.2007. godine a mesec dana kasnije, 22.05.2007. godine je tužilac na ime najma drugog autobusa uplatio iznos od 89.910 evra, dok je totalna šteta na vozilu 63.838 evra, pa zaključuje da je tužilac mogao kupiti autobus istog ili sličnog kvaliteta kao što je njegov uništeni autobus i na taj način bi uspostavio stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Pri tom se drugostepeni sud ne upušta u žalbene navode tuženih da iznos za najam autobusa i nije bio isplaćen. Na osnovu zaključka da je tužilac mogao da predupredi štetu u vidu isplaćenog najma jednostavnom kupovinom vozila sličnog ili istog kvaliteta i to po manjoj ceni od cene najma, odbija tužbeni zahtev pozivom na odredbu člana 177. stav 2. Zakona o oblikacionim odnosima.

Prema članu 178. Zakona o obligacionim odnosima u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koje je prouzrokovano isključivo krivicom jednog imaoca primenjuju se pravila odgovornosti po osnovu krivice, a ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. Dakle, zakonodavac odgovornost imalaca motornih vozila jednog prema drugome rešava na planu subjektivne, a ne objektivne odgovornosti, jer odgovornost imalaca motornih vozila kojima je izazvan udes, u pokretu, zavisi od krivice imaoca za udes. Prema utvrđenom činjeničnom stanju o doprinosu imalaca motornih vozila za nastanak udesa, drugotuženi kao imalac motornog vozila odgovara za štetu koju je pretrpeo tužilac u 90%, srazmerno stepenu svoje krivice. Prema utvrđenim činjenicama proizilazi da štetu po tužioca iz konkretnog udesa, izazvanog u 90% motornim vozilom drugotuženog, ne čini samo vrednost uništenog vozila i troškovi njegovog šlepanja, već i novčani iznos koji je tužilac eventualno platio za iznajmljivanje drugog autobusa, kako bi održao liniju u prevozu putnika, kojom delatnošću se bavio autobusom koje je uništeno u saobraćajnom udesu. Šteta je umanjenje nečije imovine, prema odredbi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, što po tužioca jeste novčani iznos koga je eventualno platio radi najma drugog autobusa za obavljanje delatnosti, umesto autobusa koji je uništen u konkretnom udesu. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kako je to propisano u odredbi člana 154. stav 1. ZOO, koji princip se primenjuje i u konkretnom slučaju po odredbi člana 178. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud pogrešno primenjuje odredbu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, odnosno primenjujući na konkretnu situaciju princip objektivne odgovornosti imaoca opasne stvari. Te odredbe drugostepeni sud pogrešno primenjuje, ne samo stoga što se na konkretan slučaj primenjuju odredbe člana 178. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, već i stoga što šteta u vidu umanjenja tužiočeve imovine zbog plaćanja zakupnine, odnosno najma autobusa, nije nastala isključivo radnjom tužioca kao štetnom radnjom, već kao posledica saobraćajne nezgode koja je u 90% izazvana upravljanjem motornim vozilom u pokretu, čiji je imalac drugotuženi. Dalje, drugostepeni sud pogrešno smatra da je oborena zakonska pretpostavka uzročnosti, po kojoj se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari potiče od te stvari, time što je sam tužilac odlučio da ujnami drugo vozilo, umesto oštećenog u saobraćajnoj nezgodi. Drugostepeni sud samo na osnovu činjenice o visini novčanog iznosa koga je tužilac eventualno platio za najam autobusa izvodi preuranjeni zaključak da je tužilac mogao, šta više morao kupiti autobus istog ili sličnog kvaliteta kao njegov uništeni autobus, čime bi uspostavio stanje koje je bilo pre nego što je nastala šteta, pa da je to radnja tužioca koja oslobađa od odgovornosti tužene i to drugotuženog kao imaoca motornog vozila čijim upravljanjem je izazvana saobraćajna nezgoda i prvotuženog kao osiguravača od autoodgovornosti istog vozila. Takvo shvatanje drugostepenog suda je pogrešno. Niti je unajmljivanje drugog autobusa štetna radnja, već je posledica štetne radnje, izazivanja saobraćajnog udesa u kome je oštećeno vozilo tužioca, niti imalac motornog vozila koje je u pretežnom delu izazvalo saobraćajnu nezgodu, odgovara po principu objektivne odgovornosti, već po principu subjektivne odgovornosti, odnosno krivice koja je dokazana, shodno članu 178. stav 1 ZOO. Prema tome, i za ovakvu štetnu posledicu saobraćajnog udesa drugotuženi odgovara po odredbi člana 178. stav 2. ZOO, a prvotuženi kao osiguravač od odgovornosti, po odredbi člana 941. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema iznetom, osnovano revident ukazuje da nema pravnog osnova prebacivati odgovornost na tužioca za posledicu saobraćajne nezgode, na osnovu toga što je tužilac odabrao da unajmi vozilo umesto svog oštećenog i da ga koristi u predmetnom periodu pre nego što je od tuženih ostvario naknadu štete za uništeno vozilo.

Kako drugostepeni sud, zbog navednog pogrešnog pravnog stanovišta, nije cenio navode žalbe tuženih o pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja o tome da li je tužilac snosio troškove najma drugog autobusa, drugostepena presuda nije mogla biti preinačena, pa je ukinuta i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje o tužbenom zahtevu i posledično o troškovima spora, po osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP.

U delu koji se tiče rešenja drugostepenog suda o odbačaju žalbe tužioca, revizija je odbijena kao neosnovana po odredbi člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić