U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilja maloletne AA iz ..., čiji je zakonski zastupnik BB i BB iz ..., čiji je punomoćnik Dobrica Stefanović, advokat u ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji su punomoćnici Miloš Marković i Nenad Zafirović, advokati u ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 2361/16 od 10.05.2016. godine, postupajući po odluci Ustavnog suda Republike Srbije broj Už 5802/2017 od 18.08.2020. godine, u sednici održanoj 25.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 2361/16 od 10.05.2016. godine.

Tužiljama se ne dosuđuju troškovi sastava odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu broj P 379/12 od 22.05.2015. godine, u prvom stavu izreke, je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – porodične stambene zgrade kućni broj ... u ulici ..., koja se nalazi na katastarskoj parceli broj ..., upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO ... sa pravom korišćenja zemljišta, zaključen između sada pokojnog GG kao prodavca, čiji su pravni sledbenici supruga BB i ćerka AA i tuženog VV kao kupca, overen 28.06.2000. godine u Petom opštinskom sudu u Beogradu pod brojem Ov .../..., što je tuženi dužan da prizna i trpi da ugovor, kao prividan, ne proizvodi pravno dejstvo od momenta zaključenja. Drugim stavom izreke je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim su tužilje tražile da se raskine ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – porodične stambene zgrade kućni broj ... u ulici ..., koja se nalazi na katastarskoj parceli broj ..., upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO ..., sa pravom korišćenja zemljišta, zaključen između sada pokojnog GG kao prodavca, čiji su pravni sledbenici supruga BB i ćerka AA i tuženog VV kao kupca, overen 28.06.2000. godine u Petom opštinskom sudu u Beogradu pod brojem Ov .../..., zbog neispunjenja obaveze plaćanja celokupne kupoprodajne cene od strane tuženog, što je tuženi VV dužan da prizna i trpi da ugovor ne proizvodi pravno dejstvo od pravnosnažnosti presude, kao pravnu posledicu raskida ugovora. Trećim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiljama naknadi troškove postupka u iznosu od 820.437,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 2361/16 od 10.05.2016. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu broj P 379/12 od 22.05.2015. godine u prvom i trećem stavu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilje su dale odgovor na reviziju i postavile su zahtev za naknadu troškova njegovog sastava.

Odlučujući o reviziji tuženog Vrhovni kasacioni sud je rešenjem broj Rev 2175/2016 od 22.12.2016. godine, reviziju tuženog odbacio kao nedozvoljenu.

Odlukom Ustavnog suda broj Už 5802/2017 od 18.08.2020. godine je usvojena ustavna žalba VV i utvrđeno je da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda broj Rev 2175/2015 od 22.12.2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev 2175/2016 od 22.12.2016. godine i određeno da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 2361/16 od 10.05.2016. godine.

Odlučujući u ponovnom postupku po izjavljenoj reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/2018, 18/2020), a koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je Vrhovni kasacioni sud prethodne presude ukinuo 05.04.2012. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između sada pokojnog GG (supruga i oca tužilja) i tuženog VV (bili su kolege na poslu) je 09.06.2000. godine zaključen predugovor o kupoprodaji nepokretnosti – zgrade za stanovanje, kućni broj ... u ... ulici, upisane u zknj. uložak ... KO ..., zemljišno knjižno telo III, na kp broj ..., kojim su ugovorili da će zaključiti ugovor o kupoprodaji čim se ispune uslovi za cenu od 380.000,00 dinara. U predugovoru je navedeno da je kupac ranije isplatio prodavcu deo cene u iznosu od 345.000,00 dinara u okviru kog iznosa mu je isplaćeno 15.000 DM na ime kapare, koja se uračunava u kupoprodajnu cenu, a da će ostatak biti isplaćen najkasnije u roku od šest meseci od zaključenja konačnog ugovora. Nakon toga su GG i tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji na kome su potpisi overeni 28.06.2000. godine, koji je za predmet imao opisanu nepokretnost, a u kojem je navedeno da je prodavac vanknjižni vlasnik nepokretnosti koju je stekao po osnovu ugovora o prodaji Ov. br. .../... od 15.11.1999. godine. Kupoprodajna cena je određena u iznosu od 380.000,00 dinara, a u ugovoru je konstatovano da je kupac ranije isplatio prodavcu deo cene u iznosu od 345.000,00 dinara i da će ostatak platiti u roku od šest meseci od dana overe ugovora, te da će kupac ući u posed najkasnije do 30.06.2000. godine kada će se prodavac iseliti. GG je pronađen mrtav u hotelu 14.07.2000. godine, a sobu je iznajmio na jednu noć prethodnog dana. U vreme kupoprodaje u spornoj kući su živele tužilje sa pokojnim suprugom, odnosno ocem, a nakon njegove smrti tužilje su nastavile da u njoj stanuju.

Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko finansijske oblasti je utvrđeno da je vrednost predmetne nepokretnosti iz ugovora o kupoprodaji od 28.06.2000. godine od 380.000,00 dinara, po tada važećem kursu (1 DM = 23,00 YUD) iznosila 16.521,74 DM, a ne 50.000 DM, kako je to tuženi izjavio, te da u tom slučaju iznos od 35.000,00 dinara, koji je u članu 2. ugovora i članu 6. predugovora o kupoprodaji definisan kao iznos koji je kupac još dužan da prodavcu isplati u roku od šest meseci, predstavlja iznos od 1.521,74 DM (po istom kursu), odnosno da 35.000,00 dinara po tom obračunu iznosi 1.521,74 dinara, a ne vrednost od 10.000,00 DM kako je to tuženi izjavio. Primenom istog kursa dinara u odnosu na 1 DM, kupoprodajna ugovorena cena nepokretnosti od 380.000,00 dinara ne predstavlja iznos od 50.000 DM, niti iznos od 345.000,00 dinara predstavlja iznos od 40.000 DM, niti neisplaćeni iznos od 35.000 dinara predstavlja iznos od 10.000 DM. Veštačenjem putem veštaka građevinske struke je utvrđena tržišna vrednost porodične kuće u ... ulici broj ... u ... , te je utvrđeno da je u vreme prodaje ta vrednost iznosila 64.458 DM ili 1.517.724,00 dinara. Ugovorena vrednost po kupoprodajnom ugovoru od 28.06.2000. godine iznosi 16.521,47 DM, a stvarna vrednost nepokretnosti u to vreme iznosila od 62.000 do 65.000 DM. Ugovorena eventualna vrednost od 50.000 DM bi bila neadekvatna sa aspekta tržišne vrednosti.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je sporni ugovor o kupoprodaji prividan (simulovan) i da prikriva ugovor o zalozi nepokretnosti (zbog duga pokojnog GG prema tuženom), koji ne ispunjava uslove pravne valjanosti iz člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, da ovakav disimulovan ugovor o zalozi ne proizvodi pravno dejstvo iz razloga što u smislu člana 973. Zakona o obligacionim odnosima i člana 69. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, hipotekarni poverilac ne može ugovorom za sebe da pribavi pravo da u slučaju neisplate duga namiri svoje potraživanje sticanjem i nezaložene nepokretnosti.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom osporava pravilnost presuđenja.

Imajući u vidu utvrđene činjenice i odredbe člana 103. u vezi člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, proizilazi da je zaključeni ugovor o prodaji sporne nepokretnosti od 28.06.2000. godine, ništav pravni posao. Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili izvedene dokaze i izveli zaključak da je sada pokojni GG dugovao tuženom novac, pa je iz takvih pobuda zaključio sporni ugovor kojim je prodao kuću u kojoj je stanovao sa suprugom i mldb. ćerkom, ovde tužiljama, a koju je u cilju stanovanja kupio nekoliko meseci ranije pre zaključenja ovog spornog ugovora. Naime, kuća je kupljena u novembru 1999. godine i odmah se porodica u nju i uselila, a sporni ugovor je zaključen 09.06.2000. godine, da bi GG već 13/14.07.2000. godine izvršio samoubistvo. Da je sporni ugovor bio prividan pravni posao proizilazi i iz utvrđenih činjenica u pogledu ugovorene kupoprodajne cene iz ugovora koja je označena u iznosu od 380.000,00 dinara, a što preračunato po zvaničnom kursu 1 DM u odnosu na 1 dinar iznosi 16.521,47 DM. Pri tome se ne mogu prihvatiti navodi tuženog da je uneta manja cena zbog smanjenja poreske obaveze na promet budući da se radi o neprihvatljivom smanjenju cena. Tuženi je u postupku tvrdio da je ugovorena kupoprodajna cena bila 50.000 DM, a da je pokojnom GG isplatio 40.000 DM, te ostao dužan samo 10.000 DM. Čak i ova suma od 50.000 DM ne odgovara tržišnoj vrednosti nekretnine koja je od strane veštaka građevinske struke procenjena na iznos od 62.000 do 65.000 DM, što bi značilo da je i ova suma od 50.000 DM neadekvatna sa aspekta tržišne vrednosti i da bi i u tom slučaju kupoprodajna vrednost bila potcenjena. Tužilja tužbom nije postavila zahtev za poništaj ugovora zbog prekomernog oštećenja, jer ona osporava pravnu valjanost ugovor i tražila je utvrđenje njegove ništavosti, te se revizijski navodi koji se odnose na poništaj ugovora zbog prekomernog oštećenja ne mogu prihatiti, jer ne odgovaraju niti postavljenom tužbenom zahtevu, niti razlozima na kojima su nižestepeni sudovi zasnovali svoju odluku.

Neosnovano revident osporava ocenu dokaza, ukazujući da nisu svi izvedeni dokazi cenjeni, jer se time na posredan način osporava pravilnost utvrđenih činjenica, a što nije dozvoljen revizijski razlog (član 407. stav 2. ZPP). Osim toga, tuženi u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio i preostale revizijske navode tuženog, ali je ocenio da oni nisu osnovani, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tužiljama nisu dosuđeni troškovi odgovora na reviziju, jer ova parnična radnja nije bila nužna (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić