Pravnosnažnom presudom utvrđena je ništavost odredbe ugovora o kreditu kojom je predviđeno pravo tužene banke da od tužioca, kao korisnika kredita, naplati troškove obrade kredita i puštanja kredita u tečaj u procentualnom iznosu u odnosu na ukupan iznos odobrenog kredita i obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos koji mu je po ovom osnovu odmah po isplati sredstava kredita naplatila, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja bez osnova do isplate. Ovo zbog toga što tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje u iznosu koji je tužiocu naplaćen.

Nižestepeni sudovi su, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, doneli odluku u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda, o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasacionog suda. Prema ovom pravnom stavu banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom ili fiksnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Iz navednog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je pravo banke da od tužioca naplati troškove obrade kredita predviđeno stavom 1. člana 6. ugovora o kreditu, a da je pravnosnažnom presudom, u skladu sa postavljenim tužbenim zahtevom, utvrđena ništavost odredbe člana 6. ugovora o kreditu u celini, kao i da za odluku kojom je utvrđena ništavost ostalih stavova ovog člana ugovora, nižestpeni sudovi nisu dali razloge. Navedeno nije od uticaja na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji, jer je, prema stanju u spisima, tužena tokom postupka osporavala tužbeni zahtev postavljen samo u odnosu na troškove obrade kredita, u kom delu osporava pravilnost pobijane presude i u izjavljenoj reviziji.

Iz svih navedenih razloga, primenom člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom članu 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.11.2019. godine, a u njoj je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 12.200,00 dinara. Prvostepena presuda doneta je 12.03.2020. godine. Drugostepena presuda doneta je 09.06.2020. godine.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić