U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Predrag Knežević, advokat iz ..., protiv tuženog Zavoda za zdravstvenu zaštitu studenata sa sedištem u Beogradu, čiji je zakonski zastupnik Gradsko pravobranilaštvo Grada Beograda i punomoćnik Vera Đurović Bojović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o revizijama tuženog izjavljenim protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 768/17 od 13.02.2018. godine i Gž1 3361/18 od 07.06.2019. godine, u sednici održanoj 16.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tuženog izjavljene protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 768/17 od 13.02.2018. godine i Gž1 3361/18 od 07.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1734/16 od 25.11.2016. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba tužioca AA iz ... . Stavom drugim, trećim i četvrtim izreke utvrđeno je da su tužioci BB i VV kod tuženog zasnovali radni odnos na neodređeno vreme 10.06.2006. godine, a tužilac GG kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 11.06.2004. godine. Stavom petim izreke odbačena je tužba tužilaca BB, VV i GG u delu kojim su tražili da se obaveže tuženi da ih rasporedi na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da tužiocima BB, VV i GG naknadi troškove parničnog postupka od 586.500 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Stavom sedmim izreke odbijen je zahtev tužioca AA za naknadu troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 768/17 od 13.02.2018. godine, stavom prvim izreke ukinuto je rešenje sadržano u stavu prvom i sedmom prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Stavom drugim izreke odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1035/18 od 09.05.2018. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da je tužilac AA kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 08.09.2006. godine. Stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca AA u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 196.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.05.2018. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3361/18 od 07.06.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove sastava odgovora na žalbu.

Protiv pravosnažnih presuda donetih u drugom stepenu, tuženi je izjavio revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužioci su podneli odgovore na revizije tuženih.

Odlučujući o revizijama u smislu člana 408. ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14,87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije tuženog nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije relevantno revizijsko ukazivanje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer ova bitna povreda odredaba parničnog postupka, u smislu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju koje je Apelacioni sud utvrdio nakon održane rasprave u smislu člana 383. stav 3. ZPP, tužioci su kod tuženog obavljali rad po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o povremenim i privremenim poslovima i to: tužilac VV u periodu od 01.10.2002. godine do 28.02.2009. godine (ugovor o radu od 01.10.2002. godine, 08.01.2003. godine, 30.05.2003. godine, 04.12.2003. godine, 03.06.2004. godine, 03.12.2004. godine, 03.06.2005. godine, 02.09.2005. godine i 01.03.2006. godine, ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 05.06.2006. godine, ugovor o radu od 17.07.2006. godine i 17.01.2007. godine, ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 16.07.2007. godine, ugovor o radu od 31.08.2007. godine, 15.01.2009. godine i 16.10.2008. godine i ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 01.09.2008. godine); tužilac BB u periodu od 01.07.2002. godine do 28.02.2009. godine (ugovor o radu od 04.07.2002. godine, 08.01.2003. godine, 30.05.2003. godine, 04.12.2003. godine, 03.06.2004. godine, 03.12.2004. godine, 03.06.2005. godine, 02.09.2005. godine i 01.03.2006. godine, ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 05.06.2006. godine, ugovor o radu od 17.07.2006. godine, 17.01.2007. godine i 31.05.2007. godine, ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 16.07.2007. godine i 01.09.2008. godine, ugovor o radu od 16.10.2008. godine i 15.01.2009. godine), a tužilac VV u periodu od 12.04.2001. godine do 28.02.2009. godine (ugovor o radu od 12.04.2001. godine, 14.08.2001. godine, 20.12.2001. godine, 26.04.2002. godine, 08.01.2003. godine, 30.05.2003. godine, 04.12.2003. godine, 03.06.2004. godine, 03.12.2004. godine, 25.04.2005. godine, 03.11.2005. godine, 04.05.2006. godine, 11.05.2006. godine, 12.07.2006. godine i 10.01.2007. godine, ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 12.07.2007. godine, ugovor o radu od 31.08.2007. godine i 16.10.2008. godine i ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 01.09.2008. godine). Tužioci su u navedenom periodu radili na istovrsnim poslovima kontinuirano, po osnovu ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o povremenim i privremenim poslovima zaključenim zbog povećanog obima posla. Rad po tim ugovorima trajao je do 15.01.2009. godine, odnosno 28.02.2009. godine kada je radni odnos tužilaca prestao donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu. Tokom postupka zastupnik tužnog naveo je da su poslovi ... na kojima su tužioci radili ukinuti odlukom direktora broj 2536 od 24.08.2009. godine, te da su pre toga bili sistematizovani.

Utvrđeno je i da je tužilac AA bio zaposlen kod tuženog u periodu od 16.05.2003. godine do 15.01.2009. godine, da je obavljao rad po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, odnosno ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i to: ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 16.05.2003. godine, ugovora o radu od: 01.09.2003. godine, 02.03.2004. godine, 06.09.2004. godine, 03.03.2005. godine, 02.09.2005. godine i 01.03.2006. godine, ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 01.09.2006. godine, ugovora o radu od 13.10.2006 godine i 16.04.2007. godine, ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 12.10.2007. godine, ugovora o radu od 23.11.2007. godine, ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 21.11.2008. godine, kao i da je tuženi u međuvremenu donosio rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu po isteku perioda na koji je radni odnos zasnovan. Prema poslednjem ugovoru tužilac je bio radno angažovan kod tuženog po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima na poslovima fizičko-tehničkog obezbeđenja, za period od 04.11.2009. godine do 15.01.2009. godine. Tužilac je u navedenom periodu kontinuirano radio na istovrsnim poslovima ... .

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe člana 37, 195. i 197. Zakona o radu, kada su usvojili zahtev tužilaca i utvrdili da su tužioci kod tuženog zasnovali radni odnos na neodređeno vreme.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci; stavom 4. istog člana propisano je da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Saglasno navedenom, za primenu citiranih zakonskih odredaba potrebno je imati u vidu da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) imaju smatrati jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na istovrsnim poslovima, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od jedne godine. Za preobražaj radnog odnosa je dovoljno da zaposleni radi još pet radnih dana. Taj rok od pet dana računa se ili od isteka roka po jednom ugovoru ili po isteku jedne godine rada. Naime, radni odnos na neodređeno vreme je pravilo, a rad na određeno vreme je izuzetak. Zbog toga je Zakonom o radu ograničeno trajanje radnog odnosa kod istog poslodavca na istim poslovima na period od 12 meseci. U stavu 1. člana 37. Zakona o radu, propisano je da radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. U okviru tog roka može biti zaključeno više sukcesivnih ugovora, ali čim protekne pet dana po jednom ugovoru ili završetku jedne godine rada (rad na istovrsnim poslovima), aktivira se pravilo o preobražaju, bez obzira na eventualno zaključenje novog ugovora, pa su se stekli uslovi za prerastanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Dakle, za obavljanje određenih poslova može se više puta zasnivati radni odnos na određeno vreme, pri čemu ukupno trajanje po sukecisivnim ugovorima ne može biti duže od 12 meseci.

U konkretnom slučaju tužioci su zaključivali više ugovora o radu na određeno vreme, kao i ugovora o privremenim i povremenim poslovima i to: tužilac AA u periodu od 16.05.2003. godine do 15.01.2009. godine, tužilac VV u periodu od 01.10.2002. godine do 28.02.2009. godine, tužilac BB u periodu od 01.07.2002. godine do 28.02.2009. godine a tužilac GG u periodu od 12.04.2001. godine do 28.02.2009. godine, dakle u pitanju je period od oko pet i po i više godina neprekidnog rada, u kome su tužioci obavljali iste poslove – ..., pa je saglasno izloženom shvatanju o primeni člana 37. stav 1. i 4. Zakona o radu došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi i usvojili tužbeni zahtev tužilaca (kako je to opredeljeno tužbenim zahtevom). Stoga su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Neosnovani su revizijski navodi da radno mesto ... nije bilo sistematizovano. Naime, iz Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog utvrđeno je da je u okviru Službe za ... poslove sistematizovano radno mesto ... sa propisanim uslovima, te da je zastupnik tužnog učinio nespornim da su poslovi ... na kojima su tužioci radili ukinuti odlukom direktora broj 2536 od 24.08.2009. godine, te da su pre toga bili sistematizovani. Revizijskim navodima se ukazuje da je tužilac AA propustio da traži zaštitu protiv rešenja o otkazu ugovora o radu u roku od 901 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno od saznanja za povredu prava. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužba tužioca AA podneta blagovremeno u smislu odredbe člana 195. Zakona o radu, budući da je poslednji ugovor trajao do 15.01.2009. godine, te da je navedenom odredbom propisan subjektivni rok od tri meseca za podnošenje tužbe, pa kako je tužba podneta sudu 15.04.2009. godine, a rad tužioca po poslednjim ugovoru je trajao do 15.01.2009. godine, kada je tužilac i saznao za povredu prava, tužba tužioca je podneta u roku od 90 dana.

Ostalim navodima revizije se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP, pa je primenom člana 414. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić