Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi su izjavili revizije i to: tuženi BB zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a tuženi VV zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 3. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizije tuženih neosnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Tuženi BB se u reviziji poziva na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. i člana 8. ZPP. Naime, taj tuženi tvrdi da on nije prodavac vozila pa da s tim u vezi nije ni odgovoran za štetu a da je drugostepeni sud takav zaključak morao da izvede primenom pravila o teretu dokazivanja jer tužilac tu činjenicu nije dokazao. Međutim, pravilo o teretu dokazivanja se primenjuje kada sud ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, a u ovom slučaju drugostepeni sud je, po održanoj raspravi i izvedenim dokazima, utvrdio da su tuženi prodavci spornog vozila tužiocu, tako da se pomenuta povreda postupka iz revizije svodi na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja što u revizijskom postupku nije dozvoljeno po članu 407. stav 2. ZPP. Tuženi VV u reviziji ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 385. stav 1. tač. 2. i 3. ZPP, a pomenuta zakonska odredba se i ne odnosi na bitne povrede postupka, tako da se ovo ukazivanje i nije moglo uzeti u obzir pri razmatranju revizije s obzirom da je nerazumljivo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od tuženih u avgustu 2001. godine kupio kamion „Mercedes“ sa obavezom da isplati kupoprodajnu cenu i to najpre 15.000 DM, zatim 13.500 DM i na kraju još 1.500 DM. Prvi iznos od 15.000 DM tužilac je isplatio tuženom BB, zatim 13.500 DM je isplatio tuženom VV, a preostalih 750 evra, s obzirom da je u međuvremenu marka zamenjena evrom, isplatio je tuženim 2002. godine kada je preuzeo kamion. U avgustu 2002. godine tužilac je produžio registraciju kamiona na svoje ime, a kada je hteo da vozilo ponovo registruje u avgustu 2003. godine zahtev za registraciju je odbijen jer je utvrđeno da je dokumentacija u vezi predmetnog vozila falsifikovana. Presudom Opštinskog suda u Varvarinu K 116/05 od 02.02.2007. godine, tuženi VV je oglašen krivim zbog toga što je u toku 2000. godine nabavio radi upotrebe falsifikovanu knjižicu od predmetnog kamiona u kojoj su bili upisani lažni podaci i to da je tu ispravu izdao nadležni organ Republike Hrvatske na ime trećeg lica iako je znao da je to vozilo njegov tast, tuženi BB dovezao iz Austrije.

U ovoj parnici, tužilac od tuženih traži da mu vrate isplaćenu kupoprodajnu cenu za navedeni kamion s obzirom da je isti zbog falsifikovanih isprava neupotrebljiv kao i da mu nadoknade štetu zbog toga što u određenom periodu nije mogao da koristi predmetni kamion i na taj način je imao izdatke angažovanjem drugih prevoznika. Nižestepeni sudovi nalaze da je ugovor o kupoprodaji kamiona ništav upravo zbog činjenice da od vozila ne postoje originalne isprave već da su iste falsifikovane, te da zbog toga nastupaju pravne posledice ništavosti ugovora odnosno vraćanja date kupoprodajne cene. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da su oba tuženika pasivno legitimisana s obzirom da su bili prisutni prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji, te da je tužilac kupoprodajnu cenu isplatio podjednako obojici. Pored toga, sud nalazi i da je osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nekorišćenja predmetnog kamiona u određenom periodu. Tuženi su u toku postupka isticali kompenzacioni prigovor ali sudovi nisu prihvatili da o istom odlučuju u ovoj parnici.

Već je navedeno da je pitanje pasivne legitimacije tuženika u konkretnom slučaju činjenično koje je drugostepeni sud razrešio na bazi dokaza koje je izveo. Taj sud je iz činjenica da se predmetno vozilo nalazilo u zajedničkom dvorištu tuženika, da su pregovori oko kupovine kamiona vođeni sa oba tuženika, da su tuženici primili po polovinu kupoprodajne cene, da je jedan od njih uvezao kamion iz Austrije, a da je drugi falsifikovao isprave zaključio da su tuženici prodavci navedenog vozila i samim tim solidarno odgovorni za vraćanje prodajne cene i naknadu štete. Ovakav zaključak drugostepenog suda je kod izvedenih dokaza prihvatljiv, a revizijom se u tom pogledu utvrđeno činjenično stanje ne može pobijati. Takođe je pravilan stav drugostepenog suda da je predmetni ugovor o kupoprodaji vozila ništav. Naime, predmet kupoprodaje je teretno motorno vozilo koje je stvar posebne vrste i za čiju upotrebu i posedovanje je neophodno da se poseduju odgovarajuće isprave koje u konkretnom slučaju nisu postojale, što predmet prodaje u konkretnom slučaju čini nemogućim i nedopuštenim, a to je razlog za ništavost ugovora po članu 47. ZOO. Posledica ništavosti ugovora po članu 104. stav 1. je vraćanje datog, pa imajući u vidu da je u postupku utvrđen iznos koji je tužilac isplatio tuženima proizilazi da je pravilno drugostepeni sud obavezao tuženike da tužiocu tu sumu solidarno vrate.

Pored vraćanja datog posledica ništavosti je i naknada štete po članu 108. ZOO. U konkretnom slučaju, s obzirom da su tuženici krivi za zaključenje ništavog ugovora, a da tužilac nije znao niti je mogao znati za postojanje uzroka ništavosti, nižestepeni sudovi nalaze da tužiocu pripada šteta zbog toga što u periodu od 02.08.2003. godine kada nije mogao da ponovo registruje kamion pa do 22.08.2005. godine kada je obezbedio novo vozilo nije posedovao prevozno sredstvo za prevoz poljoprivrednih proizvoda. Visina štete utvrđena je preko veštaka poljoprivredne struke što takođe predstavlja činjenično pitanje, pa se u reviziji o iznosu štete ne može posebno raspravljati, imajući u vidu način na koji je šteta utvrđena.

Drugostepeni sud nije prihvatio da raspravlja o kompenzacionom prigovoru, našavši da za to nisu ispunjeni zakonski uslovi, što predstavlja procesno pitanje protiv kojega revizija nije dozvoljena shodno odredbi člana 420. stav 1. ZPP.

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke, to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić