Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3015/2018 od 01.10.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se tuženi obaveže da im na ime naknade za ishranu za vreme rada na terenu u periodu od 01.01. do 31.12.2004. godine plati pojedinačne iznose dosuđene stavom drugim izreke prvostepene presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2005. godine do isplate, te je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova prvostepenog postupka (u iznosima dosuđenim stavom trećim izreke prvostepene presude) Stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove prvostepenog i drugostepenog postupka od 60.000,00 dinara, a stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog i u toku 2003. i 2004. godine obavljali su rad na terenu – u rudarskim stanicama i hidrometeorološkim centrima, pa je za svakog tužioca pojedinačno utvrđen broj dana koji je proveo na terenu u 2003. i u 2004. godini (broj dana je bliže naveden u nižestepenim odlukama). Među strankama nije sporno da im je tuženi u tom periodu plaćao terenski dodatak, koji obuhvata troškove boravka i rada na terenu, troškove smeštaja i ishrane, kao i da im je kroz platu isplaćivan i topli obrok. Među strankama je sporno da li tužioci, u ovom periodu imaju pravo na isplatu naknade za još 2 obroka dnevno. U postupku pred drugostepenim sudom, sprovedenom u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. ZPP, ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je i da je tuženi isplatio tužiocima terenski dodatatak u potpunosti u skladu sa odredbom člana 17. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima, izabranih odnosno postavljenih lica (“Sl. glasnik RS” br. 37/91, … i 37/01).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da im plati naknade za ishranu za vreme rada na terenu u periodu od 01.01. do 31.12.2004. godine u iznosima bliže određenim stavom drugim izreke, sa pripadajućom kamatom nalazeći da je tuženi bio u obavezi ove naknade obračuna i isplati tužiocima za dva obroka dnevno, obračunate na osnovu dnevne vrednosti naknade za mesečnu ishranu u toku rada iz člana 30a stav 1. tačka 1. Opšteg kolektivnog ugovora. Kako tuženi nije postupio na ovaj način, prvostepeni sud je delimično usvojio zahteve tužilaca, u delu koji se odnosi na isplatu naknada za period od 01.01. do 31.12.2004. godine.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena odluka i odbijen tužbeni zahtev tužilaca, uz zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema mesta primeni Opšteg kolektivnog ugovora, već se na tužioce primenjuje Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima, izabranih odnosno postavljenih lica, kojom nije predviđeno pravo na naknadu i dodatak za ishranu za rad na terenu, koje tužioci tužbom potražuju, što i njihove zahteve čini neosnovanim.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Propisi kojim su u utuženom periodu regulisani visina, uslovi i način isplate određenih naknada i drugih primanja zaposlenih u državnim organima, između ostalog i dodatka na platu za rad na terenu, bili su Opšti kolektivni ugovor („Sl. glasnik RS“, br.22/97...31/01, koji je prestao da važi 23.09.2005. godine, na osnovu člana 284. Zakona o radu-„Sl. glasnik RS“ br.24/05) i Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“ br.37/94... i 73/01, 81/05).

Odredbom člana 30a stav 1. tačka 3. Opšteg kolektivnog ugovora propisano je da zaposleni ima pravo na dodatak na zaradu i to dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak) – u visini 3% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a ako zaposlenom nije obezbeđen smeštaj i ishrana ima pravo i na naknadu troškova smeštaja i ishrane. Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, članom 16. stav 2., bilo je propisano da dodatak za rad na terenu obuhvata troškove za smeštaj i ishranu, a odredbom člana 17. ove Uredbe, da dnevni dodatak za rad na terenu iznosi 3% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačno objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate.

Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, br.81/2005 od 23.09.2005. godine), u članu 23v stav 1. tačka 4. propisano je da se dodatak na platu isplaćuje za povećane dnevne troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, a ako nisu obezbeđeni smeštaj i ishrana – u terenski dodatak ulaze i troškovi smeštaja i ishrane, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje i troškove noćenja (član 6. i 7. ove Uredbe). Članom 1. stav 2. tačka 8. iste Uredbe propisano je da naknadama i drugim primanjima u smislu ove Uredbe smatraju se dodatak na platu.

Iz navedenog proizilazi da se dodatak na platu koji predstavlja terenski dodatak, u smislu citiranog člana 23v Uredbe, određuje u visini i na način bliže određen tim članom, a određen je i način obračuna troškova ishrane u slučaju kada oni nisu obezbeđeni za vreme rada i boravka na terenu. Do stupanja na snagu ovih izmena Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica, odnosno do 01.10.2005. godine, nije bio regulisan način isplate troškova ishrane za vreme rada i boravka na terenu, zbog čega se za taj period (pre stupanja na snagu ovih izmena i dopuna) neposredno primenjuju odredbe Opšteg kolektivnog ugovora kojim je ugovoreno da se tim ugovorom u skladu sa Zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavaca iz oblasti rada i radnih odnosa, kao i međusobni odnosi učesnika ovog kolektivnog ugovora; da je poslodavac, u smislu ovog kolektivnog ugovora domaće i strano pravno i fizičko lice koje ima zaposlene (član 1), te da se ovaj kolektivni ugovor neposredno primenjuje (član 2). Suprotno stanovištu drugostepenog suda, odredbe Opšteg kolektivnog ugovora se primenjuju i na zaposlene kod tuženog, jer tuženi nije državni organ, već domaće pravno lice – organizacija, koje se finansira iz budžetskih sredstava. Tužiocima nije isplaćena naknada troškova ishrane za još dva obroka dnevno, jer je naknada za jedan obrok uračunata u platu. Visina neisplaćene naknade za još dva obroka tužiocima je pravilno utvrđena na osnovu parametara iz člana 30a stav 1. tačka 3. Opšteg kolektivnog ugovora i člana 23v Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, br.37/94... i 73/01, 81/2005), a na osnovu statističkih podataka iz 2004. godine, o visini prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, koji se zvanično objavljuju u Službenom glasniku. Na dosuđeni iznos naknade tužiocima pripada i zakonska zatezna kamata u smislu člana 277. ZOO. Prema tome, kako je u toku 2004. godine tuženi tužiocima plaćao terenski dodatak, ali im nije plaćao i naknadu troškova ishrane za dva obroka u periodu rada i boravka na terenu, pri čemu plaćanje terenskog dodatka ne isključuje obavezu tuženog da plaća i troškove ishrane, u smislu citiranih odredbi Opšteg kolektivnog ugovora i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima izabranih, odnosno postavljenih lica, to je pravilno prvostepenom odlukom usvojen tužbeni zahtev tužilaca u ovom delu.

Kako je pobijanom pravnosnažnom odlukom, pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su im dosuđeni u visini od 54.000,00 dinara, na ime nagrade advokatu za sastav revizije.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić