U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Boško Trivunović, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2595/19 od 19.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 29.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2595/19 od 19.06.2019. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 647/2018 od 04.04.2019. godine, odbijeni su prigovori apsolutne i stvarne nenadležnosti suda, obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 20.316.286,89 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.04.2019. godine do isplate i naknadi troškove postupka u iznosu od 499.850,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, a odbijen je zahtev za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova postupka od presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2595/19 od 19.06.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena i delimično odbijena žalba tužnog i prvostepena presuda u pobijanom delu u kojem je tužbeni zahtev usvojen je preinačena, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbijen preko iznosa od 16.863.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.04.2019. godine do isplate, potvrđena je odluka o troškovima postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužilja je preko punomoćnika dala odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pri donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane i u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi, tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana. Navodi revizije u vezi sa činjenicama ne uživaju značaj, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je uknjižena kao vlasnik kp broj .../... potes ..., njiva II klase površine 41 ar 13 m2, po vrsti građevinsko zemljište, u ln. ... KO .... Ova parcela je nastala 2003. godine deobom ranije parcele kp broj .../... od 42 ara 83 m1, takođe u svojini tužilje. Tada su od parcele kp broj .../... površine 42 ara 83 m1 formirane parcele kp .../... od 1a 70m2 i ovde sporna kp broj .../... od 41 ar 13 m2. Prethodno, osnovna katastarska parcela 3241 kao njiva površine 2ha 27a 41m2 bila je u suvlasništvu tužilje, njene majke i dede po majci, koji je ugovorom o poklonu od 15.01.1996.godine preneo svoju suvlasničku pripadnost na tužilju i njenu majku, tako da su one bile suvlasnice u po ½ dela. Po deobnom nacrtu osnovna parcela je cepana 1994. godine na više manjih parcela, od kojih su pojedine otuđene trećim licima u periodu 1995. – 1996. godine. U 2003.godini Sekretarijat za urbanizam, stambene poslove i zaštitu životne sredine podneo je zahtev za promenu granica više katastarskih parcela, radi regulacije puta Veternik - Futog, pa su izdvajanjem južnih delova pojedinih parcela nastale nove parcele i za preuzete kp .../... površine 205m2, kp .../... površine 94m2 i kp .../... površine 200m2 su isplaćene novčane naknade tužilji i BB i VV, po sporazumu zaključenom sa Zavodom za izgradnju grada od 17.05.2005.godine. Istim nije obuhvaćena ovde sporna parcela.

Parcela broj .../... se nalazi u obuhvatu Plana generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu grada Novog Sada i namenjena je za površinu javne namene - saobraćajnice. Ova parcela u prirodi čini put sa nazivom - ulica ... i funkcionalno povezuje delove nastanjenog mesta Veternik. Opremljena je vodnom, elektroenergetskom i telekomunikacionom infrastrukturom, a saobraćajna površina je izgrađena od asfaltnog zastora. Postupak eksproprijacije u vezi sa predmetnom parcelom nije vođen, niti je tužilji isplaćena naknada za to što parcela u prirodi predstavlja javnu saobraćajnicu koju koriste građani kao put. Prema nalazu i mišljenju stalnog sudskog veštaka od 07.02.2019. godine, tržišna vrednost predmetne parcele iznosi 16.863.300,00 dinara (4.100 dinara= 34,74 evra po m2). Prema izveštaju poreske uprave od 04.07.2018. godine tržišna vrednost predmetne parcele iznosi 20.316.286,89 dinara (4.939,53 dinara =41,85 evra po m2).

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 1. stav 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i člana 2. stav 1. tačka 1. i 12. Zakona o javnim putevima, uz pozivanje na autentično tumačenje odredaba člana 1. Zakona o eksproprijaciji Narodne Skupštine RS, usvojio tužbeni zahtev i tužilji je dosudio naknadu za oduzetu parcelu u iznosu od 20.316.286,80 dinara po vrednosti procenjenoj od strane poreske uprave prema izveštaju od 04.07.2018. godine, a zbog povrede prava na imovinu.

Prema stanovištu drugostepenog suda, tužilji pripada novčana naknada jer je njeno svojinsko pravo na predmetnu nepokretnosti, bez sprovedenog zakonskog postupka eksproprijacije, oduzeto bez naknade, radi formiranja ulice. Tužilja ne može snositi štetne posledice zbog propusta države, odnosno njenih organa, te ima pravo na zaštitu zbog nesumnjivo utvrđene povrede prava na imovinu. Zaštitu ostvaruje putem naknade u visini tržišne vrednosti nepokretnosti, a utvrđene od strane kompetentnog sudskog veštaka na dan 07.02.2019. godine (blizak danu presuđenja) u iznosu od 16.863.300,00 dinara, kao vida kompenzacije, koja jedino može realno da odražava vrednost oduzete imovine, jer je veštak prilikom davanja svog nalaza i mišljenja uzeo u obzir sve relevantne kriterijume koji su pored zone i lokacije nepokretnosti, bili od značaja za procenu njene tržišne vrednosti, te imao u vidu i procenu Poreske uprave od 04.07.2018. godine. Prema stanovištu drugostepenog suda, samo na ovaj način je moguće uspostaviti pravičnu ravnotežu između interesa pojedinaca čija je svojina oduzeta i javnog interesa, jer naknada u smislu člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije ne može biti niža od tržišne vrednosti za konkretnu parcelu, koja u prirodi predstavlja javni put, a ne poljoprivredno zemljište, i to veštačenjem utvrđene vrednosti kao relevantne u vreme prvostepenog presuđenja. Iz tih razloga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u pogledu visine određene naknade.

Neosnovano se u reviziji tuženog ističe da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Od trenutka kada zemljište biva Planskim aktom jedinica lokalne samouprave određeno za ulicu, ono po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini. U ovom slučaju, u javnoj svojini tuženog Grada Novog Sada, shodno članu 10. stav 2. i stav 7. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), jer su ulice javno dobro u opštoj upotrebi i u svojini su jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije u stavu 1, zajemčeno je mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Stavom 2. istog člana propisano je da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Članom 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stavom 1. propisano je da pravo vlasnika da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica, propisu stav 2. navedenog člana.

Faktičko zauzimanje parcele radi izgradnje ulica predstavlja pravni osnov za ostvarivanje prava na novčanu naknadu u visini koja ne može biti niža od tržišne, isto kao i da je sproveden postupak eksproprijacije, odnosno izuzimanje zemljišta iz poseda, koji je u ovom slučaju izostao propustom nadležnog organa tuženog. Navedeno sledi iz citirane odredbe člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije i prakse u primeni člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, zasnovane na stavu Evropskog suda za ljudska prava da se kod svakog oduzimanje imovine u javnom interesu mora postići ravnoteža između zahteva opšteg interesa i prava pojedinca na njeno uživanje, da odsustvo naknade ili neodgovarajuća naknada kod eksproprijacije redovno predstavlja nesrazmerno mešanje države. Isto se odnosi i na situaciju faktičke eksproprijacije. Stav je da ako se pojedincu za oduzetu nepokretnost ne plati nikakva naknada, povreda prava na mirno uživanje imovine postoji sve do onog momenta kada dođe do uspostavljanja ravnoteže interesa, a to će u datoj situaciji biti tek kada se vlasnik adekvatno obešteti. Sve do tada stanje se podvodi pod termin „faktička eksproprijacija“.

Pravo na naknadu za faktički eksproprisanu nepokretnost ne zastareva. Zato, činjenica o vremenu formiranja ulice, ne uživa stvarni značaj. Pravo na naknadu se ostvaruje u punom obimu, u situaciji da u sudskom postupku nije dokazano da je vlasnik pri prodaji okolnih parcela u cenu prodatog uračunao vrednost spornog zemljišta. Izričita ili prećutna saglasnost za korišćenje nekog zemljišta za prolaz ne smatra se prodajom stvari ili prava. Naknada se određuje u visini tržišne vrednosti, na teret obveznika plaćanja, koji u sprovedenom postupku nije dokazao da je svojim ulaganjem doprineo uvećanju vrednosti zemljišta i za koji konkretno iznos, po čijem izdvajanju bi u tom slučaju naknada bila umanjena.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana odluka doneta u skladu sa navedenim standardima zaštite prava i zasnovana je na odgovarajućim pravnim razlozima, te da revizija nije osnovana u pobijanju pravilnosti primene materijalnog prava.

U reviziji su izneti navodi o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, primedbe na ocenu dokaza, a tim se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljen razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, nasuprot propisanog u članu 407. stav 2. ZPP. Takvi navodi se ne razmatraju u revizijskom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako tužilac nije uspeo sa revizijom, to mu troškovi revizijskog postupka ne pripadaju, a sastav odgovora na reviziju nije bio nužan i neophodan za donošenje revizijske odluke, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić