Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 54/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ..., po osnovu ugovora o radu od 01.03.2001. godine. Rešenjem tuženog od 27.03.2014. godine tužilji je prestao radni odnos zbog nepoštovanja radne discipline shodno odredbi člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu i člana 75. Pravilnika o radu. Tužilji je stavljeno na teret da je odsustvovala sa posla u periodu od 21.01.2014. godine do 31.01.2014. godine, a svoje odsustvo nije opravdala, niti je poslodavcu dostavila obaveštenje o sprečenosti dolaska na posao saglasno odredbi člana 103. Zakona o radu. Tužilja je navela da je u spornom periodu koristila godišnji odmor na osnovu usmenog odobrenja izvršnog direktora BB, što je bila uobičajena praksa kod tuženog, a nakon korišćenja kolektivnog godišnjeg odmora zaposlenih.

Utvđujući istinitost činjenica navedenih u rešenju o otkazu ugovora o radu prvostepeni sud je zaključio da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze i neopravdano izostala sa posla u periodu od 21.01.2014. godine do 31.01.2014. godine, jer se nakon prestanka trajanja kolektivnog godišnjeg odmora nije vratila na rad, nije podnosila pismeni zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu kog bi joj bilo doneto rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za navedeni period.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužilje, bez održavanja rasprave, preinačio prvostepenu presudu i poništio kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, navodeći da iz utvrđenog činjeničnog stanja i iskaza tužilje ne proizlazi da je tužilja samovoljno izostala sa rada nakon isteka kolektivnog godišnjeg odmora kod tuženog, te da je pogrešan zaključak prvostepeng suda da tužilja nije postupila po proceduri koja je bila uobičajena prilikom odobravanja korišćenja godišnjeg odmora. Po oceni drugostepenog suda, na tuženom je bilo da dokaže da je praksa u preduzeću bila da zaposleni podnose pismeni zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, te da se nakon usmenog odobrenja neposrednog rukovodioca izrađuju rešenja o korišćenju godišnjeg odmora. Kako tužilja nije neopravdano izostala sa posla u navedenom periodu, to joj je nezakonito prestao radni odnos.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, kao i da je drugostepeni sud bez održavanja rasprave, ocenom izvedenih dokaza pred prvostepenim sudom utvrdio drugačije činjenično stanje i zaključio da tužilja nije neopravdano izostala sa rada.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 32/13), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Odredbom člana 75. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...32/13), predviđeno je da u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučije o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog, a da se rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora.

Odredbom člana 75. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog broj 1770 od 13.09.2005. godine, predviđeno je da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu, ako svojom krivicom neopravdano izostane sa posla 2 radna dana u toku jednog meseca, odnosno 5 u toku kalendarske godine. Odredbom člana 16. istog Pravilnika, predviđeno je da zaposleni ima pravo da koristi godišnji odmor u neprekidnom trajanju, kao i da zaposleni može da koristi godišnji odmor u dva dela, s tim da prvi deo u trajanju od tri radne nedelje koristi u tekućoj kalendarskoj godini, a drugi deo najkasnije do 30. juna naredne godine.

Odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja (stav 1.). Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2.). Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi drugostepeni sud je pogrešnom primenom materijalnog prava koje se odnosi na odredbe zakona koje regulišu postupak koji prethodi korišćenju godišnjeg odmora, pogrešno zaključio da je na tuženom bio teret dokazivanja činjenica u vezi sa procedurom odobravanja i korišćenja godišnjeg odmora od strane zaposlenih. Imajući u vidu navedenu zakonsku normu, teret dokazivanja činjenice da je kod tuženog postojala suprotna praksa da se na osnovu usmenog dogovora sa rukovodiocem koristi godišnji odmor, je na tužilji (član 231. ZPP).

Prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza, iskaza tužilje i ispitanih svedoka, utvrdio da je kod tuženog poslodavca, prilikom odobravanja korišćenja godišnjeg odmora zaposlenima, bila poštovana procedura propisana zakonom i Pravilnikom o radu, kao i da u konkretnom slučaju tužilji nije bila data ni usmena saglasnost za korišćenje godišnjeg odmora, jer je u spornom periodu izostanka sa posla tužilje, vršena izrada završnog računa kada je potrebno da svi zaposleni koji su na tom poslu angažovani, budu prisutni na poslu, kao i da je neposredno pre toga bio određen kolektivni godišnji odmor za sve zaposlene.

Imajući u vidu utvrđene činjenice, nejasan je izneti zaključak drugostepenog suda, koji je mogao biti samo rezultat drugačije ocene dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom na raspravi, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci, a drugostepeni sud će u ponovnom postupku, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja potpuno i pravilno utvrditi činjenice na koje je ukazano, a od kojih zavisi i pravilna primena materijalnog prava i zakonita odluka u ovoj parnici.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić